Има ли структуре у хаосу?

Пролазио сам данас испред Франциског института у Кнез Михаиловој и видео да је отворена изложба Виктора Шекуларца под насловом Структура хаоса. У интервјуу уметник наводи своје запажање да је чак и хаосу неопходна одређена структура да би био подношљив. Његова инспирација је потекла из детињства које је обележио ратни период током распада Југославије. Његова дела обележава креативна игра материјалима које он обрађује формирајући документе људске пролазности. Технике које користи дају фотографијама димензију времена која је својствена динамичким системима а не издвојеним моментима. Изложба је отворена до 23. октобра.

О детерминистичком хаосу у динамичким системима сам већ писао на овом блогу пре само пар недеља. Заједно са најближим сарадницима дао сам свој научни допринос истраживању структура хаоса још пре петнаестак година. Укратко бих могао да  резимирам наше резултате: нема два једнака хаоса. Често у хаосу има више структуре него што би се очекивало, а наизглед идеално уређени системи у себи понекад носе семе хаоса.

Тако и држава, као највиши облик институционалне уређености, лако  може да склизне у хаос самоуништења. С друге стране, понекад процеси лишени видљиве централизоване структуре, у историјском контексту доносе неку врсту самоорганизације и потпуно нове облике уређености друштва, као што се томе надамо од политичког покрета предвођеног студентима у блокади.

Хаос је опште-присутно стање материје. Срећемо га на свим скалама од квантних феномена на нивоу атома и молекула, до међупланетарних интеракција које узрокују непредвидивост трајекторија небеских тела током дугих временских периода (више од 100 година). Хаос је природно стање и на скалама наших живота, како у времену тако и у простору. Понекад смо у стању да у хаосу око себе сагледамо структуру која га подржава. То је изузетно важно јер та структура и нама даје ослонац за било какво напредовање.

Када сам се запослио мој непосредни руководилац је била др Ана Терлецки-Баричевић. Она је умела да ми каже да престанем да се батргам, сад тамо, сад овамо, као маче за клупчетом, и да нађем себи неку водиљу у животу и у професионалној каријери. Тај осећај сврхе који нам даје јасна визија циља, јесте суштинска потреба човека и даје му прилику да јасно сагледа своје место у свету и пут којим иде. Једини је проблем што хаос у коме се крећемо доноси мрак у коме је тешко пратити пут. Цео живот је велика авантура трагања за том уском стазом са које тако често скрећемо и западамо у јаруге поред пута или трагањем за пречицом залутамо у трњем обрасла беспућа. И само понекад, избијемо на чистину обасјану светлом дана, и стаза се укаже пред нама јасна и права. Стаза је ту за нас увек, и када је не видимо. Структура унутар хаоса је реална. Кретање по стази је захваљујући присуству хаоса нажалост непредвидљиво.

Срећом, то што је неки процес непредвидив не значи да њиме уопште не можемо управљати. Ово управљање је такође на неки начин омогућено структуром која се крије у хаосу. Више од 30 година је прошло од какда сам имао прилику да чујем причу о томе како је управљање хаосом искоришћено да се један сателит из орбите око земље преусмери на трајекторију која га је довела у близину Халејеве комете. Овај алгоритам је универзалан и применљив на све облике хаоса.

Да би алгоритам управљања хаосом био применљив неопходно је идентификовати структуру која га подржава. Најчешће је то нека нестабилна периодична орбита у чијој се околини креће динамички систем. У историјским размерама такве структуре су често препознате као циклуси понављања идентичних образаца промена. Природно је да се историја никада не понавља на потпуно идентичан начин. Хаотичне трајекторије динамичких система никада не пролазе два или више пута кроз исту тачку у фазном простору. Ипак, ова одступања су довољно мала да су обрасци понављања препознатљиви.

Обрасци промена који се могу препознати у овој ситуацији у којој се Србија налази данас типични су за фазу опадања свих ранијих цивилизација, свих царстава и свих пропалих пословних подухвата. Пропаст која следи је неминовна. Долазак нове структуре власти је такође неизбежан. Али ко ће како проћи у овој смени власти, то је нажалост онај део динамике који остаје непредвидљив. Хаос је као вук. Длаку мења, али ћуд никада.

Када историја крене путем револуције она се понаша као помахнитала бујица. Ако се икада нађете у бујици не очекујте да ћете је надјачати. Подједнако је бесмислено препустити се току стихије и допустити да вас крхотине које носи смрве, или да вас вртлози одвуку на дно. Једино што можете је да пратите ток, да држите главу изнад воде и тражите прилику да се докопате обале или неког издигнутог комада тла који вода није однела. Када смо у прилици да се бујици одупиремо заједничким снагама шансе за преживљавање нам расту. У овим суровим и одлучним временима држите се заједно, јаче него икад. Једни другима представљамо најбољу шансу.

Уз студенте до победе!