Вођа

Да ли се и ви питате ко управља вашим животом,вашом породицом, предузећем, месном заједницом, државом... Српском народу је својствена потреба да има јаког вођу. Не знам да ли се по томе разликујемо од других, али код наших сународника сам целог живота налазио да једино уз јаког вођу осећају да постоји ослобађајуће присуство контроле над животом. Ако вам је пало на памет да ту улогу у нашем времену игра ненадлежна особа која узурпира све функције у нашој држави, вероватно не можете бити даље од истине. Када би он заиста држао конце у својим рукама, вероватно би сви ми одавно завршили у провалији. Можда на крају ипак и хоћемо, изузев ако нас од те тужне судбине спасу наша деца, као у Домановићевој приповетци.

Ствари су у суровој реалности ипак другачије. Србијом највероватније не управља један човек склон наступима беса које смењују дуги периоди у којима се хистерија и очај узајамно подупиру. Рекао бих да нашим судбинама управља хибридни алгоритам.

У овом хибридном алгоритму битне улоге сигурно играју са једне стране је Израелско-британски PR маркетинг који "пакује" поруке за бираче, а са друге стране безбедносна утакмица између ЦИА-е која диктира регионалну (не)стабилност и руских елемената (који буше безбедносни сектор државе). Не треба заборавити ни Кину. Увођење хиљада камера са системом за препознавање лица ствара инфраструктуру надзора која је дугорочно можда и најопаснији вид контроле. Вучићева улога се у медијима представља као улога сналажљивог менаџера тог хаоса, који глуми сувереност док заправо балансира између ових сила.

И сам председник лично сведочи о „тајним“ утицајима и сарадњи служби која излази у јавност само када дође до сукоба:

Vučić: Deo BIA radi za drugu stranu, shvatili smo da imamo sistem protiv sebe

Председник директно јавно признаје да делови његове сопствене службе (БИА) раде за "другу страну" (страни фактор), што је ретко и директно признање да он нема апсолутну контролу коју привидно демонстрира.

Даље, председникове наступе стратешки осмишљава скупо плаћени међународни експертски тим који "мери" сваку реч. Добро је позната улога израелског стручњака Асафа Еисина (Asaf Eisin). Еисин је специјалиста за креирање победничких кампања и управљање кризама (наводно га је саветовао и око пројекта Рио Тинто). Његова специјалност су кампање које делују емотивно и мобилишуће, а заправо су математички прецизне.

До паметне стратегије се не долази напамет. Користе се изузетно детаљна истраживања јавног мњења (често се помиње Ipsos Strategic Marketing као агенција која ради обимна истраживања за потребе СНС). Ипсос је мултинационална компанија за истраживање тржишта и консалтинг са седиштем у Паризу, Француска. Ипсос је купио Синоват, што је резултирало Ипсос организацијом која се рангира као трећа највећа истраживачка агенција на свету. Од 2023. Ипсос има канцеларије у 89 земаља, запошљавајући 19.500 људи. Они на дневном нивоу мере пулс грађана Србије, што омогућава Вучићу да своју "импулсивност" прилагоди тачно оном што већина у том тренутку жели да чује (или чега се плаши).

Познато је и да је Влада Србије користила услуге Института Тонија Блера за успостављање тзв. јединице за испоруку резултата, што указује на технократски приступ управљању. Ова активност је финансирана од УАЕ.

Ако прихватимо тезу да иза Не-Андреја стоји врхунска аналитика (Асаф Еисин и други), није лако објаснити да постоје тренуци када Вучићева реакција делује као пуцањ у сопствену ногу, када једна реченица („Не дам Гашића“, „Хијене и лешинари“, називање људи „згубиданима“) изведе на улицу још 20.000 људи, и то у тренуцима када изгледа да се протести гуше сами од себе.

Постоје три логична објашњења која мире ову привидну контрадикцију:

1. Стратегија „Контролисаног пожара“ (Радикализација као алат)

Парадоксално, али смиривање протеста није увек циљ режима. Ако се протести полако гасе, они могу прећи у тиху, организовану политичку структуру која ради „испод радара“.

Вучићеви саветници (посебно израелска школа political consulting-а) знају да је емоција гориво које брзо сагори.

• Механизам: Када Вучић упути увреду, он изазива нагли бес. Људи изађу на улицу вођени афектом, вичу, шетају и... оду кући. Та енергија се троши на тренутно пражњење уместо на дугорочну организацију.
• Циљ: Он их намерно држи у стању реакције. Док год протести реагују на његове изјаве, он диктира темпо. Он је тај који „пали и гаси светло“. То је исцрпљивање противника кроз сталне емотивне пикове након којих неминовно следи пад ентузијазма (апатија).

2. Порука „Тврдом језгру“, а не протестантима

Када Вучић виче и вређа, ми мислимо да се обраћа нама (критичкој јавности). Грешка. Аналитика му говори да у кризним тренуцима не сме да покаже слабост својој бази.

• Његово бирачко тело (често старије становништво, ауторитарног склопа) не цени „дијалог“ и „компромис“. Они компромис виде као капитулацију.
• Ако би Вучић ћутао или био помирљив док га на улицама вређају, у очима свог бирача би изгледао као слабић који губи власт.
• Зато он мора да буде агресиван. Увреде су сигнал његовим гласачима: „Видите, сви су против мене, али ја се не повлачим, ја сам јак вођа.“ То је класична техника хомогенизације бирачког тела кроз производњу непријатеља.

3. „Психолошки глич“ (Када нарцизам надвлада алгоритам)

Иако има најбоље саветнике, Вучић није робот. Психолошки профил указује на личност која тешко подноси критику и губитак контроле.

• Саветници му могу написати савршен сценарио, али у тренутку када се осети угроженим или пониженим, његов одбрамбени механизам је напад.
• Ово је тренутак када систем „пуца“. Његова потреба да буде у праву и да понизи противника је јача од политичке рачунице.
• Међутим, систем је научио да и ово искористи. Када Вучић „искочи из шина“ и направи штету, медијска машинерија (Пинк, Информер) одмах креће у санацију, претварајући његов испад у причу о „емотивном човеку који воли Србију и не да на себе“.

 

Вучићева власт почива на две ноге:

1. Рационална аналитика: Која планира изборе, купује гласове и управља економијом.
2. Ирационални перформанс: Који служи да одржава тензију, поларизује друштво и спречава нормализацију политичког живота.

Његове увреде нису грешке – оне су гориво за поделу друштва. Подељеним друштвом је лакше владати него уједињеним. Њему не требају мирни грађани, њему требају „ми“ (верни) и „они“ (издајници/олош). Сваки пут кад увреди протестанте, он заправо повлачи ту линију дебљим фломастером.

Вучићева стратегија 'Контролисаног пожара' није грешка, већ замка. Он нас намерно гура у афекат, да се енергија потроши на улици и оде кући без јасног исхода. Свака његова увреда (попут 'згубидани', 'хијене') је позив на брзу реакцију и кратки спринт. Наш одговор мора бити: НЕЋЕМО ПРИСТАТИ НА СПРИНТ! Морамо ту емоцију претворити у гориво за дугорочни маратон – за организацију 'испод радара', за рад у локалним заједницама, за изградњу мреже у којој је сваки студент и сваки грађанин један чвор. Емоција је сигнал, али структура је промена. Не трошимо бес, већ га каналишемо у паметан, организован рад. Контролишемо нашу реакцију, не дозвољавамо му да контролише наш темпо.

Кључни део слагалице је оно што се у политичкој теорији и пракси ауторитарних режима назива „контролисана“ или „конструктивна“ опозиција.

Њихов задатак није да победе, већ да:

1. Каналишу незадовољство грађана који никада не би гласали за СНС, одводећи те гласове у „слепу улицу“.
2. Стварају буку (шум) како би се права опозиција збунила, посвађала и изгубила фокус.
3. Легитимизују Вучића у кризним тренуцима (нпр. око Косова или РС), нападајући „прозападну“ опозицију да су издајници, чиме индиректно бране режим.

Ево конкретних примера:

1. Феномен „Тројанског коња“ (Случај Заветници)

Ово је школски пример који се већ десио.

• Сценарио: Милица Ђурђевић Стаменковски („Заветници“) годинама је градила имиџ бескомпромисног критичара власти са десних позиција. СНС таблоиди су је чак нападали (надимак „Милица Лажљивица“) како би јој дигли рејтинг код опозиционих бирача.
• Раскринкавање: Након избора, када је било потребно, маска је пала. Она је постала министарка у Вучићевој влади.
• Хајде да научимо: Жестока реторика против Вучића у кампањи не значи ништа ако иза ње не стоји јасна обавеза о несарадњи са режимом. Гласови дати њој су на крају завршили у Вучићевом збиру.

2. Агенти хаоса (Случај Несторовић и „Ми – Глас из народа“)

Док Заветници служе за директну апсорпцију, групација око др Бранимира Несторовића служи за пасивизацију и збуњивање.

• Улога: Они скупљају „анти-системске“ гласове људи који не верују ни Вучићу ни Ђиласу (теоретичари завере, разочарани, аполитични).
• Ефекат: Када је опозицији замало фалила већина у Београду, Несторовић је одбио сарадњу, глумећи „трећи пут“. Тиме је директно омогућио Вучићу да понови изборе и консолидује власт. Њихова функција је да буду „језичак на ваги“ који никада не претегне на страну промене.

3. Механизам „Спавача“ унутар великих странака

Најопаснији су они који су и даље формално у правој опозицији, али раде на саботажи изнутра.

• Симптоми: То су појединци који у кључним моментима протеста (када је енергија на врхунцу) покрећу бесмислене идеолошке расправе (нпр. „да ли су протести превише леви или десни“, „зашто овај говори, а не онај“).
• Циљ: Разбијање јединства. Вучићева аналитика зна да само уједињена опозиција (као 2000. године) може да га угрози. Зато „спавачи“ имају задатак да сваки покушај уједињења минирају инсистирањем на „чистоти“ програма, чиме се опозиција цепа на ситне, безопасне колоне.

Како их препознати?

„Ако политичар троши 80% времена нападајући друге лидере опозиције, а само 20% нападајући Вучића – он ради за Вучића.“

Ако троше више од 20% времена на међусобне обрачуне док је режим стабилан, они не раде за промену. Ово је математика из 'Teorije игара' коју режим користи! Не дозволите им да вам украду фокус. Прави непријатељ је познат. Нећемо дозволити да наша енергија буде канализована у 'слепу улицу' или у међусобне свађе. Фокус!

Такође, лажна опозиција је често „радо виђен гост“ на телевизијама са националном фреквенцијом (Пинк, Хепи), где им се даје простор да нападају остатак опозиције, док је за стварне противнике режима тај простор херметички затворен.

Следећи видео одлично илуструје ове унутрашње сукобе и дилеме око јединства, које режим вешто користи:

Opozicija u Srbiji: Pitanje jedinstva ili daljih raskola?

Овај прилог је релевантан јер анализира управо ове механизме разједињавања, прелетања (промена странака) и питање да ли је сарадња уопште могућа, што директно поткрепљује тезу о фрагментацији као оружју власти.

Директних доказа да је део опозиције у Србији под утицајем домаћих или страних безбедносних служби нема у јавно доступним изворима. Међутим, уочљиво је да се одређене опозиционе групе понашају на начин који иде у корист власти. DW и други страни медији наводе да опозиција у Србији тренутно није политичка алтернатива власти и да се мора мењати.

Можемо да је посматрамо утицај разједињене опозиције кроз теорију игара:

·        Играч А (опозиција – искрена): жели да ослаби власт и мобилише грађане.

·     Играч Б (опозиција – неефикасна или „под утицајем“): својим потезима (било због слабости, подела или изобличене перцепције утицаја) заправо помаже власти.

ИгИграч Ц: грађани/протестанти, који реагују на сигнале и одлуке А и Б.

У таквом моделу може се показати како несинхронизована стратегија опозиције води ка томе да власт задржи предност. То је чиста теоријска анализа.

 

📊 Стратегије

• Играч А:
• Мобилизација (јасни захтеви, координација, притисак)
• Пасивност (слаби захтеви, конфузија)
• Играч Б:
• Координација (ради заједно са А)
• Саботирање (делује супротноdeluje suprotno, разводњава протесте)
• Играч Ц:
• Масовна подршка (велики излазак на протесте)
• Апатичност (остају код куће)

🧮 Матрица исплативости (поједностављена)

Замишљамо матрицу где се мери политички притисак на власт (висок, средњи, низак):

Играч А	Играч Б	Играч Ц	Исход
Мобилизација	Координација	Масовна подршка	Висок притисак – власт угрожена
Мобилизација	Саботирање	Масовна подршка	Средњи притисак – грађани збуњени, власт се стабилизује
Пасивност	Координација	Масовна подршка	Средњи притисак – протести без јасног циља
Пасивност	Саботирање	Апатичност	Низак притисак – власт потпуно безбедна

🔎 Анализа

• Најбољи сценарио за опозицију: А и Б координирају, грађани масовно излазе → власт је под озбиљним притиском.
• Најгори сценарио: А пасиван, Б саботира, грађани апатични → протести се гасе, власт јача.
• Реалистичан сценарио у Србији: често се дешава да А мобилизује, али Б саботира (или делује конфузно), па грађани постају скептични. То води ка средњем притиску – протести постоје, али не мењају равнотежу моћи.

📌 Закључак

Теорија игара показује да недостатак координације међу опозиционим актерима има ефекат сличан као да постоји спољашњи утицај: грађани губе поверење, протести слабе, а власт задржава контролу. Дакле, сама структурална подела опозиције може да објасни зашто протести некада не постижу максимални ефекат.

Успешна примена стратегије завади па владај донела је владајућој структури дугогодишње бенефите. Под тим условима њихова позиција је била безбедна све до појаве студентске опције око које се ујединио широки фронт грађана.

Оно што се коначно може предложити као коначни закључак јесте једноставна стратегија за наставак борбе: Студентска листа нема алтернативу!

Ако је власт алгоритам, а корупција његово гориво, онда су студенти природни анти-вирус. Ево зашто је Студентска листа незаустављива:

• Имуност на 'Tvrdo Језгро': Старији, ауторитарни гласачи не слушају нас; они су приматељи поруке агресије. Ми нисмо. Наша борба се не води за њихове гласове, већ за системске промене. Наш фокус није на његовом гласачу, већ на својој будућности.
• Имуност на 'Спаваче' и Фрагментацију: Студентска борба по природи ствари мора бити без идеолошких расцепа. Наш циљ је јасан, један и једини: де-криминализација и де-партизација државе. Млади су ретко оптерећени 'чистоћом' програма; ми тражимо решење, не 'чисту' идеологију. Тиме аутоматски чинимо механизме 'агената хаоса' и 'спавача' неефикасним. Студент не може постати министар у оваквој Влади, то је наша природна заштита.

Борба против корупције је директна борба за наш живот: Корупција је разлог зашто одлазимо. Не боримо се само за апстрактну слободу, већ за посао, за болнице, за чист ваздух. Борба против корупције је директан удар на алгоритам, јер ако му се искључи новац (корупција), алгоритам престаје да ради. Корупција је кључни контролни механизам!

Власт којом управља хибридни алгоритам има једну слабост: не разуме људски дух и јединство. Алгоритам не може предвидети и победити масовну, тиху, организовану и морално исправну акцију. Није нас 'победио' Асаф Еисин, нити је нас победила БИА. Неће нас победити ни апатија.

Ми сада знамо њихове карте. Знамо да желе да нас наљуте и исцрпе. Знамо да желе да нас разједине. Наш одговор је:

• Дисциплина: Користимо бес као мотив, али не као стратегију.
• Фокус: Гледамо право у циљ (против корупције), не у лажне непријатеље.
• Јединство: Сва снага је у Студентској опцији и широком фронту који се око ње окупља.

Понављам: Студентска листа нема алтернативу! То није само покрет, то је имунитет на Вучићев међународни алгоритам поробљавања Србије. 

Придружи се организацији, не само протесту!