Алтернативне стварности

Ко није бар једном седео поред ватре, опчињено пратећи како пламичци расту, одлећу и уступају место новима? Та слика хипнотички везује пажњу која може трајати сатима. Ватра је увек нова у свом вечном настајању и нестајању – моћни уништитељ, али и стваралац. Извор Сагоревање је сложен физичко-хемијски процес: хемијска реакција праћена преносом масе и топлоте. Гориво реагује са кисеоником, разарајући велике молекуле угљеника и стварајући нове, мање молекуле у којима се кисеоник везује за угљеник. Зато ватри треба гориво, енергија за паљење и проток ваздуха – простор у коме ће процес живети. Понекад ватра ниче спонтано, али најчешће захтева вештину и пажњу. Та пажња је неопходна и за одржавање други х процеса. Као што ватру можемо угасити ускраћивањем кисеоника, горива или хлађењем, тако и диктатори гасе процесе који прете њиховој моћи. Универзални образац постоји од времена Јулија Цезара: амбициозан човек постаје диктатор када окупи насилнике купљене привилегијама и савезнике са ст...

  Одје ци амфитеатра Ваздух у учи оницама се променио. Више не мирише на устајал у прашину и бајату кафу; мирише на адреналин и свеже идеје . Недељама су „ људи у сивим оделима “ у својим удобним фотељама мислили да могу да купе тишину. Универзитет нису посматрали као уточиште мисли, већ као некретнину којом треба управљати, поделити је и на крају ућуткати. Користили су алате свог заната – притисак, бирократске лавиринте и тиху претњу непознатог – да покушају да развале капије аутономије. Али су заборавили један фундаментални закон физике: Што више сабија те опругу, то се она јаче одупире .   Прелаз из тишине у моћ Почело је упадом УКП у просторије Ректората. Прерасло је у скандирање на улицама. Али права прекретница није било само викање; било је то гласање . Када су резултати локалних избора почели да се стижу, режимска маска непобедивости није само пукла – разбила се. Студентски покрет је доказао да нису само „ пролазна фаза“ или привремена непријатнос...

Прочитао сам текст који ме натерао да уместо објављивања новог садржаја рециклирам један не тако давно објављени пост . На сајту Археофутуре често се популарише идеја о цикличности историје. Нисам експерт за историјске науке и лично ми делује преамбициозно покушај да се конкретни низови догађаја у историји међусобно упаре као показатељи образаца вечитог понављања - увек на нови начин. Можда сам и превише скептичан али то је у мојој природи исто колико и моје дубоко уверење да је понављање образаца основни механизам функционисања природних (и друштвених) закона. Све у свему, ако се и занемари поређење тужних судбина Абрахама Линколна и Вилијама Мекинлија, и ако се све наведене коинциденције припишу људској потреби да у свом окружењу види обрасце, оно што преостаје су опште прихваћене чињенице о функционисању великих система, од сунчевог система до универзума у целини. Једна очигледна чињеница јесте да су само промене у нашем Свету постојане. Промене су присутне на свим скалама што ...