Живи огањ

Ко није бар једном седео поред ватре, опчињено пратећи како пламичци расту, одлећу и уступају место новима? Та слика хипнотички везује пажњу која може трајати сатима. Ватра је увек нова у свом вечном настајању и нестајању – моћни уништитељ, али и стваралац.

Извор

Сагоревање је сложен физичко-хемијски процес: хемијска реакција праћена преносом масе и топлоте. Гориво реагује са кисеоником, разарајући велике молекуле угљеника и стварајући нове, мање молекуле у којима се кисеоник везује за угљеник. Зато ватри треба гориво, енергија за паљење и проток ваздуха – простор у коме ће процес живети. Понекад ватра ниче спонтано, али најчешће захтева вештину и пажњу. Та пажња је неопходна и за одржавање других процеса.

Као што ватру можемо угасити ускраћивањем кисеоника, горива или хлађењем, тако и диктатори гасе процесе који прете њиховој моћи. Универзални образац постоји од времена Јулија Цезара: амбициозан човек постаје диктатор када окупи насилнике купљене привилегијама и савезнике са стварном моћи. Али ни то није довољно – потребно је да у његову моћ поверује довољан број слободних људи. Поткупљује једне, прети другима, треће елиминише. Свакога обмањује, свакоме говори оно што жели да чује. Тако гаси жар слободе.

Ипак, свака диктатура има почетак, врхунац и крај. Када вера у вођу ишчезне, структура власти се урушава као балон који се издувао. Скривени жар тада проналази пут да се поново распламса. Али зашто нам се то стално понавља? Зато што постојање властољубивих људи није ништа мање природно од постојања слободољубивих. Када пажња чувара слободе попусти, диктатори поступно преузимају контролу и гуше жар незадовољства. У том процесу они засејавају семе сопствене пропасти: смењују савезнике, доводе безличне следбенике, губе снагу и капацитет. Тада се очи грађана поново отварају и први пламичци нове ватре размичу мрак.

Први пламенови су слаби, али подижу температуру и ослањају се једни на друге. Временом их је све више, формирају ланчани процес. Слобода се не добија на поклон – она се осваја. Када се ватра разгори, диктатури нема спаса. У Србији се та преломна тачка већ десила и ми видимо да повратка нема. Али структура власти још није урушена, а то значи да није време за опуштање. Слобода долази, али њена судбина је још у нашим рукама. Свако мора да покаже упорност, пожртвовање и солидарност да би ватра наставила да гори. Ватра слободе је у сваком од нас.

Дан ослобођења не сме бити крај чувара ватре. Слобода се чува као ватра од које зависи живот у мраку и на мразу. Док су успомене свеже, бићемо осетљиви и спремни да реагујемо на појаве нових диктатора. Опасност лежи у опуштању и забораву. Зато је важно чувати сећање на жртве диктатуре, на злочине власти, на неправде према онима који су ватру слободе очували и распламсали. Ако не можете да марширате, да будете посматрачи на изборима или да лепите налепнице у свом комшилуку, примите на себе обавезу да памтите жртве којима је плаћена ваша слобода. Негујте сећања на шеснаест жртава надстрешнице у Новом Саду, на пребијене и утамничене студенте, на отпуштене наставнике и новинаре, на све прогнане. Памтите увреде и претње упућене онима који су имали снаге да проговоре гласно против диктатуре.

Ватра мора да траје дуже од сећања живих сведока. Епска борба студената заслужује да постане мит. Нека искуства свакога од нас буду препричавана будућим поколењима. Нека уметност забележи буру осећања која нам је давала снагу. А сада, док ватра побуне још урушава корупциону машинерију, будимо једни уз друге. Не дајмо никога. Нико није сам. Погледајте око себе и не склањајте поглед од оних којима је помоћ потребна. Останимо солидарни до победе.