Детерминистички хаос

 

Познати немачки филозоф Имануел Кант је још у осамнаестом веку покушавао да осмисли неки бољи свет у коме  би владао мир међу независним државама републичког уређења. Према његовом поставкама, „мировно стање треба извести на принципима права, а који да би били ваљани морају се нужно подређивати принципима морала“. Ово можда утопијско стање вечног мира било би цивилизацијски искорак из стања вечног рата, које је за људе природно по Канту. Горе поменути Кантов есеј има и додатке међу којима први лепо препознаје принципе којих се држе владари склонији деспотизму уместо демократије:

•         Прво уради, после образлажи;
•       Ако погрешиш, поричи;
•       Завади па владај.

Сви ови принципи су познати од раније. Овај последњи се понекад приписује Јулију Цезару али изгледа да је историја забележила да је био добро познат и користан и ранијем Филипу Македонском. Сва три су одлично позната нашем деспоту, који изгледа није савладао високе моралне назоре какве је Кант претпоставио прагматичној владавини сирове силе.

Постоје препознатљиви знаци примене принципа „завади па владај“: систематско разбијање опозиције, институционалне промене које фаворизују власт, медијска стратегија дискредитације и притисци на критичке актере. Смањење цензуса непосредно пред изборе 2020. године је директно довело до самосталног наступа малих странака и даљег цепкања опозиционих странака.

Деспоти осамнаестог века о којима је писао Кант, као они ранији или ови садашњи, били су склони да свој приватни интерес ставе испред општег, и жртвују нацију, а можда и читав свет. Растућу друштвену поларизацију у Србији препознају и међународне институције. Медији са националним фреквенцијама радо лепе етикету усташе студентима и академским грађанима који се усуде да говоре о растућој нетрпељивости према грађанима Србије из других народа, па чак и према другим народима који немају никакве везе са Србијом у данашњим признатим границама. Подела на патриоте и издајнике је у Србији стара прича које се и данас држе управо они којима је лични интерес битнији од свега на свету. Подгревање националних претензија ка лидерској позицији у нашем делу света се вешто подмеће исфрустрираним деловима друштва као шаргарепа на дугом штапу, за којом марва мора да тегли и доноси нови профит у џепове увек истих тајкуна и њихових наследника.

У овом вечитом сукобу Срба између свог националног и европског идентитета појавили су се студенти којима та прича уопште није у фокусу. Њих не интересују сукоби партизана и четника. Они хоће да Србија боље живи данас. Да би то било могуће неопходно је са леђа збацити јарам једне странке која се отима за све управљачке позиције од кућног савета до врха државе. Да бар знају да управљају била би мања штета коју нам наносе.

У нелинеарној динамици реакционих система познато је да су две променљиве неопходни минимум за настанак осцилаторне динамике, а три променљиве већ могу да доведу до појаве детерминистичког хаоса. Међутим, није сваки хаос потпуна неуређеност. За нас појава треће студентске опције не указује на прелазак у период анархије. Уколико промена власти буде извена демократским средствима уз признање пораза од стране значајног дела деспотове странке, ова трансформација би могла да нас задржи у ограниченом простору промена који дефинише чудни атрактор хаотичног динамичког система. Мржња коју су нам пропагандом усађивали мора бити побеђена. Ми смо ти који морају да је победе.

 

Смрт фашизму, студенти побеђују!