Оловка пише срцем

Овај блог је у основи посвећен различитим доживљајима стварности. Постоје различити путеви који могу водити у алтернативне стварности. Очигледно, дроге могу директно да побркају неуроне и изазову дубоко доживљавање нечега што ван овако измењене свести не постоји. Сличан ефекат могу да изазову и мистични ритуали, пост, исцрпљеност и нека обољења.

Хипноза је начин да се на нечији доживљај стварности утиче манипулацијом, и прихваћена је као терапеутска техника у неким клиничким стањима. Изгледа да и дуготрајна изложеност неком наративу такође може да делује као хипноза. Савремене технике пропаганде као и старе технике придобијања које примењују многе секте, делују преко комбинације наратива и социјалних притисака у затвореној заједници. Жртве губе оријентацију и систем вредности а на крају и слободну вољу.

Жртве трауматичних искустава понекад саме потискују своја сећања и замене их измишљеним причама чија је улога само да попуне празнину. Мозак се на тај начин штити од штетних ефеката стреса.  На тај начин се наш доживљај неког догађаја из прошлости трансформише у безазлену или чак пријатну верзију стварности подношљиву трауматизованој личности. Ова промена понекад креира неку врсту филтера у свести који мења наш доживљај стварности и у каснијим догађајима, чак и много година након трауме, тако да и тренутни доживљај догађаја који се одигравају пред нашим очима добија у нашој свести неочекивани смисао.

Трауме много више штете остављају на деци. Деца су подложнија доживљајима измењене свести јер се мреже неурона у њиховим мозговима још увек интензивно формирају и примају нова искуства док уче о свету око себе и о световима у себи. Ову способност временом губимо тако да наши доживљаји измењене стварности постају све блеђи и неубедљивији. Наш мозак учи да се везује за опште прихваћене и потврђене слике стварности и правила о томе како свет функционише.

У одраслом добу још само у сновима неке конструкције стварности могу да нам делују убедљиво. О променама хемије мозга у сновима смо много научили, али још увек нема дефинитивног одговора на питање зашто ми уопште сањамо. У сновима подсвест почиње да преузима доминацију над функцијама мозга. Снови нам показују да заборављена искуства измењене стварности нису избрисана из наших мозгова. Само је њихова веродостојност током времена дисквалификована и та искуства су затрпана прихватљивим рационализацијама. Постоје и научне теорије по којима нас снови управо повезују са другим световима изван овог нашег.

Наука и техника су у претходним вековима преузеле монопол над опште прихваћеним сликама стварности. Оно што наука није доказала и што техника није потврдила, одбацује се као дечје маштање или сањарење. Али нажалост, велики део наших искустава који се односи на наш унутрашњи живот, остаје недоступан потенциометрима, спектрометрима и микроскопима. Наука има своје границе које се сваког дана померају али без стварних изгледа да ће наш унутрашњи космос постати отворена књига која само чека да је прочитамо.

Оно што наука и техника не достижу, остаје отворено за уметност и машту. Бројна уметничка дела се поигравају нашим доживљајима стварности. Многи уметници користе своје снове као инспирацију за стварање. Пре неколико дана сам поново одгледао Пијев живот. Вероватно многи од вас познају овај филм и роман на коме је заснован, али можда има и оних који га још нису видели. Њима не желим да покварим то искуство препричавањем детаља, али неће много изгубити ако само поменем да главни јунак пролази кроз трауму и током овог искуства мења свој поглед на свет, а посебно на однос према вери и религијама. На крају филма се поставља дилема о томе која верзија стварности је она права. Оно што је у филму слушаоцима његове приче прихватљиво јесте верзија која не укључује ништа што они сами никада у животу нису видели или доживели. Коју ће верзију прихватити гледалац? Чини се да свако мора да направи свој сопствени избор.

Када сам почео да истражујем где се још у уметности среће слична анализа односа човека према стварности, ја сам лично био изненађен бројним примерима од којих сам неколико и сам могао да набројим, али многих нисам био свестан. Ја сам већ помињао пример Малог принца. Готово да је јерес веровати да је истина ове приче она коју би неко назвао реалистичном. Да ли је малог принца ујела отровна змија и убила га? Да ли је он сво време био само халуцинација изгладнелог пилота изгубљеног у врелини пустиње? Ово дело нам даје слику стварности која је у целини много јача од ових тврдо материјалистичких оквира. Ако би прича била сведена на тај узани поглед на стварност, вредност овог књижевног дела би се многоструко умањила.

У филму Живот је леп, отац чува своје дете од сурове стварности концентрационог логора тако што сваког дана измишља нове игре. Ове чудне игре спасавају дечаков живот али и његов дух. Његов свет је током дугог времена изолован од свега што је познавао током детињства, али његов однос са оцем остаје веза са стварношћу која му након ослобађања пружа ослонац за повратак у живот.

Одавно нисам гледао филм Емира Кустурице, Подземље. Група људи изолована у подруму уверена је да рат и даље траје иако су прошле многе године. У овој причи многи су се препознали иако је филм настао деценијама након овог рата.

Није ли и Дон Кихот такође још једна прича о различитим виђењима стварности? Шта рећи за Алису у земљи чуда? Примери се само нижу један за другим. Чак и Пилат у Библији пита окупљене Јудеје: А шта је истина?

Наука можда и није толико супротстављена уметничким визијама када се говори о алтернативним стварностима. Теорије о паралелним универзумима делују нестварније од научне фантастике. На самом крају, наука уопште није одбацила теорију да сви ми заправо живимо у једној великој нумеричкој симулацији. Слично као у Матриксу.

Извор

И као на филму, ето нама у стварном животу дилеме у којој морамо да направимо сопствени избор. Хоћемо ли изабрати црвену или плаву пилулу? Удобност незнања у коме спокојно уверавамо себе да живимо у најбољем од свих могућих светова, или узбудљиву али опасну визију света пуног вечне борбе добра и зла? Свако ће направити свој избор, али наша дела утичу и на друге. Наши унутрашњи космоси се преплићу као у некој интерактивној игрици. Можемо изабрати свог аватара, али и од других играча ће зависити крајњи исход.

Рационално размишљање је изузетно корисно. Оно нам помаже да схватимо како функционишу природни механизми, и даје нам моћ да природне силе искористимо за остваривање својих снова. Међутим, без снова нема енергије која би нас покренула из утрнулости, и која би нас гонила да се супротставимо стихији, ускладимо наше напоре и савладамо препреке. За борбу је потребно срце.

Пред нама је следећа препрека. Једна у низу. Али у нама је разбуктани пламен који се неће угасити. Он нас гони напред. Изаћи ћемо на изборе и својом оловком заокружити студентску листу јер студенти побеђују, а оловка пише срцем.