Отворено друштво

Свакодневно сведочимо континуираној ерозији поверења у свим сферама. Држава Србија функционише као административни сервис једне странке. Грађани не могу да се на државу ослоне ако немају чланску карту партије. Полиција се плаши криминалаца јер су под заштитом тајних служби. Војска служи да изводи парадне егзерцире за стране делегације. Судови који се усуде да покрену неки поступак против криминалаца бивају медијски линчовани као неко ко врши државни удар за рачун страних служби. Црква додељује признања силеџијама, а екскомуницира свештенике који показују искрено саосећање са грађанима који протестују због корупције. Председник дели помиловања батинашима и ангажује их да га бране од народа. Медији су стављени у функцију пропаганде једне странке, а они који се томе још одупиру изложени су нападима, увредама, претњама и уценама. Здравствени систем је на издисају јер људи одлазе у свет у коме могу да живе од свог рада. Образовање је деградирано а наставници понижени довођењем СНС дронова на чело некада угледних школа. Универзитети су непрекидно на удару у покушају СНС картела да преузме ово можда последње упориште слободне мисли.

Ово није више борба за институције. Држава може да преузме институције преко ноћи. Права борба која се води је борба за поверење. То је борба различитих наратива. Ту је прича много динамичнија и ствари за власт не делују нимало сјајно.

Можете причати да су жути опљачкали државу пре него што су отишли са власти али то је могло некоме да буде уверљиво само првих пар година. Не можете сакрити да сте исте те жуте укључили у своје послове и дали им функције у својим министарствима па и у својој странци. Можете градити километре аутопутева, али не можете сакрити од својих грађана да су принуђени своја кола да возе преко разрованих улица које нико не одржава. Не можете сакрити неиспуњена обећања о изградњи канализације подизањем националног стадиона и отварањем светске изложбе.

У овој борби наратива, наука и култура стоје наспрам армије инфлуенсера и медијских манипулатора. На науци је огромна одговорност да поведе битку за управљањем друштвом. У овај бој целокупна академска популација мора да уђе у савезу са новинарима, уметницима и наставницима, са инжењерима, адвокатима, лекарима, и наравно са студентима и ђацима. У борбу треба укључити широки фронт зборова, пленума, синдиката и свих удружења која препознају опасност корупције као најважнију препреку развоју Србије. Корупција угрожава све функције друштва: пошту, пољопривреду, комуналне службе, трговце, превознике, угоститеље, предузетнике и све друге. Ко не пристаје да плаћа неку врсту рекета не може да опстане јер му неко шаље и по неколико инспекција дневно, или му хулигани спале локал. Зато сви виде интерес у окончавању изопаченог система који је на власти, али нису сви спремни да отворено изразе такав став и преузму ризик губитка посла. Систем опстаје јер многи још верују да људима који су на власти све може да прође и да се против система не може борити. У то не верују људи који упорно настављају да мисле својом главом, а то је основни посао управо у науци.

Наравно да нису сви научници у истој позицији и не мисле сви исто. Неки не желе да таласају јер очекују да дође неко боље време када ће се ситуација променити и без њиховог ангажовања. Неки немају вере да се било шта може поправити јер је свака власт наводно иста. Срећом, има пуно оних који су показали да виде докле смо стигли и да су спремни да истрају до победе јер сваки компромис представља само пут у пропаст. Људи који сада владају Србијом спремни су да униште све да би они остали на власти, јер знају да ће у сваком другом случају остати без свега што су у овој власти приграбили за себе.

Један од разлога да верујем у другачији исход бурних процеса који су уздрмали Србију јесте то што се наша земља не може изоловати. То је немогуће ни географски ни социолошки ни медијски. Системи који нису изоловани могу доћи у нестабилно стање из кога се може изаћи некаквом релаксацијом, али по правилу релаксација није у таквим системима локална. Тај глобални, или бар регионални аспект проблема је у овом случају веома важан.

Ако сте посматрали ових дана снимке политичара западног Балкана са самита у Тивту, можда сте уочили велику разлику у реакцији Едија Раме и реакцији нашег диктатора. Албански представник није крио незадовољство спорошћу процеса придруживања. Наш није крио да је задовољан. Што мање му се Европа меша у начин на који он влада, њему је боље. Све док он може да прича како би он наводно хтео да уведе Србију у Европску Унију али му неко то не да, за њега је ситуација подношљива. Када се улазак у Европску Унију приближи, контроле могу да постану непријатне за диктаторски систем неприлагођен дијалогу са неистомишљеницима. Али одступнице више нема. Једини начин да опстане јесте да покуша са политиком изолационизма. У неком другом времену и на другом месту то би можда и могло да му прође, али он је у свом шизофреном батргању направио већ толико потеза које би сада морао да поништава да би преокренуо своју политику у том смеру. То би за њега био већи пораз од пораза на изборима. За њега то није прихватљиво. Његова опсена је имиџ победника и он своју публику и своје гласачко тело храни овом илузијом.

Према томе, до релаксације ће доћи али у интеракцији са окружењем. То значи да ће као и увек, диктатор морати да пристане на компромисе који за њега овог пута значе поступне губитке моћи. Као и увек, он ће све медијске потенцијале усмерити на извртање стварности како би он и даље изгледао као победник, па макар и морални. За нас је то небитно. Ми знамо шта хоћемо и важно је да наставимо упорно да градимо своју позицију и своје савезе.

Уз студенте до победе!