Дан после

Моја генерација је одрасла на хладноратовским причама о могућем крају света у нуклеарној катастрофи коју би блоковски подељен свет изазвао притискањем црвеног дугмета. Количина нуклеарног наоружања је расла из године у годину док није достигла капацитет да вишеструко надмаши количину неопходну за уништење свега људског. То се одразило на уметност. Филм дан после је био само један покушај да се освестимо. Многи други уметници су дали свој допринос, а неки су вероватно и помогли привременом заустављању трке у наоружавању.

Мање од пола века касније опет смо на ивици понора. Некоме та тврдња може да звучи претерано, апокалиптично, или сумњиво, али није до шале онима који су свесни великог изумирања врста које се убрзано шири.

Убрзани раст људске популације био је рани сигнал за узбуну. Група научника је 1972. године објавила своја предвиђања да наша планета са ограниченим ресурсима неће моћи да издржи тренд раста како у бројности људи, тако и у расту економије. Иако је првобитна прогноза морала да буде прекалибрисана у односу на нове податке са терена, највероватнији исход очекиваних промена је и даље пролазак кроз врхунац иза кога долази до колапса. Модел је већ тада показао да овакав исход није нужност. Будућност зависи од наших активности, али изгледа да песимистичне прогнозе нису утицале да се у међувремену предузму неопходне промене.

Овај облик динамике који карактерише пролазак кроз врхунац, и нагло опадање после тога, јавља се у природи веома често. У екологији се за карактеризацију такве динамике често користи термин вршне тачке. Те вршне тачке су невидљиве границе иза којих вероватно нема повратка. На пример, када се температура наше планете подигне преко одређене вредности очекујемо да се активирају механизми повратних спрега који ће довести до додатног убрзања пораста температуре. Овај процес може довести до катастрофалних последица за све екосистеме. Ове повратне спреге могу се активирати између осталог, топљењем леда на Гренланду и Арктику као и топљењем пермафроста, смрзнутог земљишта које садржи велике количине метана.

Извор

Вршне тачке нису присутне само у екологији. Има их и у друштвеним процесима чија је динамика осетљива на бројност популације, као и на расположивост природних ресурса. Све веће разлике између богатих и сиромашних могу довести до немира, револуција и распада система. Мали локални ратови могу да нарасту, доведу до стварања нових савеза и произведу глобалну нестабилност. Једна нова опасност постаје све већи ризик за свет у коме живимо. Брзо ширење лажних информација у свету глобалног интернета може довести до ерозије поверења у систем. Још је горе ако систем сам шири лажне информације.

Живимо у свету у коме је истина потиснута и замагљена нагомилавањем, лажних или безвредних информација до те мере да је поверење постало права реткост. Ова појава је глобални феномен. Ерозија поверења је занемарена претња функционисању савремене цивилизације. Механизам повратних спрега који воде колапсу цивилизације би могао да буде следећи:

• 1.     Информациона вршна тачка. Лажне информације се шире брже од истинитих. Људи не могу да се усагласе око основних чињеница и долази до колапса механизама доношења колективних одлука.
• 2.     Институционални колапс. Влада, судови и медији губе легитимитет. Ниско поверење слаби власт, корупција јача, поверење наставља да пада.
• 3.     Распад друштва. Пад међусобног поверења различитих групација убрзава даљу поларизацију. Постају немогући договори и сарадња на решавању глобалних ризика као што су климатске промене, пандемије и вештачка интелигенција.
• 4.     Финансијски колапс. Нестанак поверења у банкарски и трговински систем води у тешку економску кризу. Сви системи су угрожени.

Али не мора тако да буде!

Пред нашом цивилизацијом су различити путеви и још можемо да бирамо којим ћемо се кретати. Једним путем идемо у катастрофу, другим у стагнацију, а трећим који је везан за нове технолошке револуције, можемо превазићи проблеме и достићи виши цивилизацијски, па можда и еволутивни ниво, који би нам омогућио путовање до других планета или чак и даље од тога.

Први корак на овом путу би могао да се односи управо на спречавање даље ерозије поверења. Један од начина да се супротставимо ерозији поверења био би изградња система интегритета информација. Наука и образовање морају бити у сржи ових система, али њих је неопходно реафирмисати да би поново могли да играју своју улогу. Даље, морамо се учити медијској писмености. Извори информација се морају третирати критички. На крају, треба изградити потпуно нову верификациону инфраструктуру. Она би укључивала независне медије, отворене информационе платформе, али и мреже проверавања чињеница.

Ми у Србији имамо несрећу да живимо у систему који је дубоко прегазио своје вршне тачке, али то је уједно и наша предност. То је предност јер смо већ почели да градимо нове институције који ће бити способни да преузму функције система. Можемо да се захвалимо студентима и све више зборовима који активно раде на опорављању институција.

Ми заправо живимо у узбудљивом и важном периоду историје када се ствара нови поглед на свет и престаје доминација идеологије непрекидног раста. Прилагодљивост и способност стварања савеза и хармоније постају кључне вредности одлучујуће за опстанак човека.