Универзитетски вилајет

Сећате ли се снимка на коме се види како комунална полиција тера неку госпођу са импровизоване картонске тезге на којој је пред пијацом покушавала да прода своје ручне радове? Ова слика је у контрасту са недодирљивошћу министара којима тетке из Канаде шаљу десетине или стотине хиљада евра, са страначким функционерима који преко ноћи престају да живе од лепљења керамичких плочица и преузимају добро плаћене функције у управним одборима успешних компанија, и са многим другим кумовским пословима којима се пере новац прикупљен рекетирањем ресторана и коцкарница. Од вајкада је познато да мале крађе брзо буду откривене и кажњене, док оне највеће заувек остају сакривене од правде.

Рекло би се да онда нема места чуђењу што у Србији нижемо један за другим послове миленијума. Мрежа аутопутева, брзе пруге, Београд на води, Експо2027... Овај последњи је толико велики да и нема границе. Влада је донела закон по коме за овај пројекат не важе закони о јавним набавкама, а сама влада одлучује шта је све обухваћено овим пројектом а шта не. Ако се о томе прави људи договоре и ускладе шта је ту чије међу њима, не сумњам да ће у некој пројекцији део овог пројекта постати и кампус Биофор, а можда и неки иновациони инкубатори, било да су они у Београду или у неком од других градова Србије, а можда и региона. У том светлу можда треба посматрати и текст објављен у некада реномираном дневном листу Политика, у коме Менаџер Универзитета у Београду и Управитељ Фондације за решавање стамбеног питања младих научних радника Универзитета у Београду, проф. др Данило Фурунџић објашњава нови пројекат изградње Универзитетског центра.

Као и увек, оно што треба да нам прода причу о предлогу новог пројекта морамо мукотрпним анализама раздвајати од чињеница које ће дати аргументе за оправданост самог пројекта. Посебно је питање како ће пројекат на крају бити реализован у односу на почетну идеју, колико ће бити подизвођача, колико ће се ко уградити, шта ће од почетне идеје преостати до краја и у којој мери ће реализовани пројекат испуњавати очекивања на којима се заснива одлучивање о реализацији пројекта.

У целој овој причи је занимљиво неколико детаља. За почетак, поменута Фондација је од оснивања имала огромне проблеме и за разлику од сличних фондација у другим универзитетским центрима у Србији, првим делом посла за који је основана није успела да оствари сврху за коју је основана. У време оснивања било је замишљено да се спречи одлив мозгова тако што ће се младим научним радницима омогућити да под повољним условима дођу до станова. Племенит циљ са мудро осмишљеним исходима. На жалост, реализација је била катастрофална. Услед сталних смена власти и сукоба интереса, пројекат изградње прве три зграде се отегао на више од 10 година. Додуше, те три зграде су рађене у етапама тако да је део истраживача станове добио брже. Расподелу станова је обележила нетранспарентност у раду што је довело до оправдане сумње у поштовање свих услова конкурса по коме су права на усељавање додељивана. Хронични недостатак средстава за наставак изградње у више наврата је доводио у питање довршетак радова. Амбиције да се земљишта на атрактивној локацији дочепају други, довеле су на ивицу очаја бројне истраживаче који су губили наду да ће дочекати усељење у обећане станове. Захваљујући организованој борби неколицине заслужних, до усељења је на крају ипак дошло. Нажалост, за неке прекасно. Један део истраживача је изгубио наду и одлучио да ипак оде у расејање, други су преломили и ушли у неповољне стамбене кредите одустајући од шансе да се уселе у Блок 32, а нажалост било је и оних који нису поживели довољно дуго. Ту није био крај. У складу са условима конкурса било је обавезно за све станаре да првих 5 година плаћају закуп који им није урачунат у откуп стана, а након почетка откупа још 5 година обавезе наставка рада на Универзитету представља чак и помало увредљиву клаузулу с обзиром на то да су ови истраживачи раду на Универзитету већ посветили претходних 15 година. Неко ће рећи да је у том случају сврха постигнута јер су ти људи задржани, али какву то поруку шаље наредним генерацијама?

Даље, долазак проф. Фурунџића на место Управитеља Фондације донео је промене у начину функционисања. Ако му је веровати, ефикасност је повећана, али је зато транспарентност у раду сигурно смањена. Комуникација корисника услуга Фондације са Управитељем се свела на нередовна саопштења без намере да се успостави двосмерни дијалог. Једном речју, одмах је постало јасно да се ради о профилу предузетника одлучног да самостално управља Фондацијом. Тако је и наступао током својих обраћања, тврдећи да је статус Фондације променио у Д.О.О. што му омогућава да поступа по свом нахођењу. Ово му није баш прошло јер Универзитет још увек има своје институције чија је улога да контролишу располагање имовином, па и самом Фондацијом.

И тако сада долазимо до новог Пројекта, до новог обећања. Идемо на комерцијализацију јер ако то не урадимо нема нам спаса. А осим продаје неколико станова, гаражних места, локала и паркинга, од комерцијализације у његовом плану остаје углавном Сувенирница. Наравно, Београд ће добити Универзитетски центар. Свакако вредна идеја која ме из неког мени непознатог разлога овог тренутка подсећа на једну другу причу о неком делфинаријуму. Одакле ће доћи новац за изградњу овог пројекта, то из доступног текста није јасно. Помиње се неки страни стратешки партнер, али шта ће тај страни партнер добити заузврат то је опет у магли.

Све у свему, пред нама је још једно од модерних Потемкинових села или је можда будућност много светлија. Којој верзији ћемо веровати за сада није до краја јасно као и са многим другим битним стварима у животу. За такве ситуације су људи смислили систем који има своје контролне механизме. У нормалном свету тај систем је држава. У Србији, контролу је преузео један човек. Зато сви остали живе у тамном вилајету. Ако узмеш кајаћеш се, а и ако не узмеш кајаћеш се.