Насиље неће проћи!

Људе у Србији највише интересује кад ће пензија, како играју Партизан и Звезда, шта нам ради Вучић, цена горива, акције у Лидлу, и летовање у Грчкој. Тим редом. То је чињеница о нама. То је оно што нас одређује као народ пред вештачком интелигенцијом.

О томе ко ће победити на изборима много мање се бринемо. Можда нам за то и не треба помоћ вештачке интелигенције. Свако од нас већ има своју прогнозу. А и зашто би то вештачка интелигенција знала боље од нас? Ми ионако имамо високо мишљење о својој природној и урођеној интелигенцији.

Заиста, векови тешког живота учинили су овај народ природно сналажљивим и прилагодљивим, што је у великим невољама обезбедило какав такав опстанак током двадесетог века. Али деценије за нама оставиле су неке нове трагове на мапи Србије. На затупљивању и заглупљивању наше нације се ради систематски. Традиционалне вредности се урушавају, образовање и наука се маргинализују, породица се распада, рад се обезвређује. Телевизије са националном фреквенцијом величају криминалце а воде их саможиви љигавци којима је омогућено да граде своје мале империје унутар све сиромашније Србије. Како би иначе могла петнаест година да траје власт која се од сваке критике брани председниковом поштапалицом: „Па шта?“.

И сад, или сутра, или прексутра, дође тренутак да се ми упитамо. Па шта? Стварно шта? Зашто је стварно битно ишта од свега тога око чега се ломимо и боримо? Хоће ли од избора 25.10. нешто стварно бити другачије?

Ти избори могу да донесу велики прелом. Да ли хоће или неће зависи од нас. Али избори су мање битни него што мислимо из једног веома простог разлога. Најважнија победа студената је већ добијена! Никада више наши животи неће бити исти. Чак и да мрак савлада сву ову енергију неком неописивом силом, ми смо сада већ други људи и никада нећемо бити исти као пре 01.11.2024. Осетићете то сваки пут када уђете у колону шетача, када са овим гордим људима око себе одајете пошту невиним жртвама корупције, када се макар и у малим групама окупимо да подржимо једни друге. То што осетите биће заједништво. Заједништво које пркоси сили. Дани за нама створили су везе које се не бришу. Они други могу такође да се окупљају али међу њима нема те кохезије. Међу њима је стид и завист, похлепа и стрепња. Међу њима је само мржња заједничка.

Када избори прођу и када власт у Србији буде смењена, права борба ће тек почети. Друштво мора да се уздигне из пепела. Држава мора да се рестаурира од темеља. Све што је кварно и труло мора да се уклони. А када се искрено загледамо у себе видећемо да и сами себе морамо да поправимо да  би се уклопили у тај бољи свет који градимо.

Наше комшије нам морају постати важније од Звезде и Партизана. Попити кафу са комшијама је незаменљив обичај. Питати пријатеља како је и сачекати да саслушаш одговор. Сачекати своје дете на повратку из школе и саслушати шта га је тог дана обрадовало или растужило. Седети у тишини уз особу коју волите. Обићи родитеље ако имате срећу да су још живи, и питати их шта им је потребно. Повремено заборавити на политику и осетити тренутак у коме живимо.

Када се вратимо нормалном животу мораће пуно да се ради. То није никакво упозорење или претња. То је проста чињеница која ће нас сачекати иза првог ћошка. Нема чаробних штапића за бољи живот. Нема система на овом свету који нас може извући из беде док се не окренемо раду од кога живимо.

Живети се мора и сада док се још боримо са ветрењачама и док је још јако неизвесно којим путем ће се доћи до разрешења кризе. Зато понекад изгледа да су људи око нас незаинтересовани, помирени са судбином, или чак да су на другој страни. Оних на другој страни заиста још има много. Године слуђивања некима су помутиле поглед на стварност. Ипак је чињеница да је огромна већина наших суграђана у срцима јасно опредељена за правду насупрот нескривеној криминалној корупцији која се уградила у све институције ове државе. Што већем броју ових пасивних треба пружити руку и показати да је пред свима нама заиста реална прилика да разбијемо мафију и да их уверимо да се прича овог пута неће свести на ону стару: сјаши Курта да узјаше Мурта.

 

Да не разочарам пратиоце који од мене очекују мало више науке а не само емотивни излив, овог пута ћу вас подсетити на један раније објављен текст о нелинеарној динамици друштвених промена. Тамо је и један део посвећен долини разочарања. Наша власт рачуна на то да смо изморени и малодушни после толико времена. Сада је тренутак да им ставимо до знања да су се ту мало прерачунали.

 

Насиље неће проћи. Студенти побеђују!