Кап по кап

За понедељак 27.07.2026. најављена је седница Скупштине Србије, на којој ће се расправљати о неповерењу влади Др Ђура Мацута. То би требао да буде увод у расписивање парламентарних а затим и председничких избора, као што је унапред најавио председник, који очигледно већ зна и исход ове расправе. Предизборна кампања у Србији заправо траје у континуитету годинама. Од 1990. године, на редовне изборе смо излазили 4 пута, а на ванредне чак 10 пута. Припреме за изборе праћене су анкетама које истражују шансе учесника на будућим изборима.

У времену када се предизборна кампања претвара у непрекидни ток анкета и прогноза, важно је да разумемо да бројке нису само хладна статистика. Оне делују као ветар – могу да распламсају пламен грађанске воље или да га угасе. Научна истраживања показују да прогнозе обликују понашање бирача кроз различите психолошке механизме: неки се приклањају ономе ко је представљен као фаворит, други се мобилишу да подрже слабијег, а трећи одустају мислећи да је исход већ одлучен. Управо зато, излазак на изборе није само чин гласања, већ и начин да се прогнозе претворе у стварност – да се сенке статистике замене светлом стварних одлука грађана.

• Bandwagon ефекат – “ускакање у воз који већ јури – праћење моде”

Један од најчешће проучаваних феномена у политичкој психологији јесте bandwagon ефекат. Када анкете покажу да одређена странка или кандидат води, део бирача се приклања “победнику” јер жели да буде на страни онога који ће имати моћ када избори прођу. То је психолошки механизам који се ослања на осећај сигурности и припадности. Ови бирачи виде фаворита као воз који већ јури пругом – примиче се победи. Они су као путници који ускачу у воз у покрету јер верују да ће их сигурно одвести до циља. Али у политици, тај воз може и да промени правац у последњем тренутку – често управо захваљујући новим путницима.

• Underdog ефекат – “навијање за слабијег”

Супротан механизам је underdog ефекат. Када анкете покажу да је неки кандидат у заостатку, део бирача се мобилише да му пружи подршку из осећаја праведности или солидарности. Као у боксерском мечу, публика често почне да навија за слабијег борца, желећи да му да снагу да издржи и можда преокрене исход. Покушај организовања и популаризације шпанске кориде у Београду потпуно је пропао 1971. године јер су срби навијали за бика. У политичком контексту, овај ефекат може довести до изненађења на дан избора.

Наша власт често делује шизофрено. Тако је и када посматрамо њихову изборну стратегију. Они патолошки покушавају да се представе као фаворити и позивају се на ореол победника на низу претходно одржаних избора.Са друге стране, покушавају да искористе и ефекат навијања за слабијег представљајући студентску опцију као фаворита према неким анкетама, и уједно приказујући лажну слику о томе како студенте подржавају час из ЕУ, час из Русије, па на крају и из суседних земаља са којима смо деведесетих година ратовали. Ови конфузни сигнали могу деловати малоумно, али они су срачунати да придобију подршку неких група из бирачког тела.

• Мобилизација или апатија – “искра или киша”

Прогнозе не утичу само на избор кандидата, већ и на саму излазност. Ако се створи уверење да је исход унапред познат, део бирача може да одустане од гласања – код једне групе бирача настаје апатија јер мисле да ништа не могу да промене а код друге се јавља лењост јер сматрају да њихова опција свакако побеђује и без њиховог гласа. Али исте прогнозе могу и да мобилишу друге да изађу у већем броју, посебно бираче који су за опцију која је лошије прошла на анкетама. Према томе, прогнозе су попут временских прилика – могу бити искра која пали ватру грађанске воље или киша која је гаси.

О томе како бирачи доносе одлуку да ли да изађу на изборе постоје различите теорије.

• Теорија рационалног избора – “одмеравање добитака и губитака”

Према овој теорији, бирач одлучује да ли да изађе на изборе тако што мери корист од гласања у односу на трошак (време, труд, осећај да глас може нешто да промени). То је као када вагаш да ли да се попнеш на планину – труд је велики, али поглед са врха вреди сваке капљице зноја. Задовољство због личног доприноса изборној победи је управо тај поглед: награда која оправдава труд.

• Ресурсни модел – “алатке демократије”

Ова теорија каже да излазност зависи од ресурса које људи имају: образовања, прихода, друштвеног положаја. Они који имају више ресурса лакше се укључују, али то не значи да други немају моћ. Демократија је као радионица – неки долазе са пуним кутијама алата, али и најмањи чекић може да пробије зид апатије. Сваки глас је алатка која мења облик друштва.

• Мобилизациони модел – “звоно које окупља”

Према овом моделу, излазност зависи од тога колико су грађани мобилисани кроз кампање, друштвене покрете и међусобне позиве на акцију. Кампања треба да делује као звоно у селу које окупља људе на трг – када се огласи, сви знају да је време да се појаве. Гласање је управо тај тренутак окупљања, када појединачни гласови постају колективна снага.

Кап која мења ток реке

Све три теорије показују да излазност није случајна, већ резултат одлука, ресурса и мобилизације. Али кључна порука је да сваки појединачни глас мења исход – без обзира на прогнозе, без обзира на анкете. Ако се кап по кап гласови улију у реку, она може да промени ток.

Од прогнозе до стварности

Анкете и прогнозе могу да делују као сенке које се шире по зидовима наше свакодневице – некада застрашујуће, некада заводљиве. Научни модели показују да те сенке утичу на наше понашање: неки се приклањају победнику, други навијају за слабијег, трећи одустају мислећи да је исход већ одлучен. Али оно што је пресудно јесте да те сенке немају моћ да обликују стварност – то чини само излазност.

Гласање је кап која мења ток реке, искра која пали ватру, алатка која обликује зидове демократије. Сваки појединачни глас је део колективне снаге која може да преокрене ток догађаја. Прогнозе су само претпоставке, али излазак на изборе је чин стварања – тренутак када грађани одлучују да ли ће река потећи у правцу апатије или у правцу промене.

Порука је јасна: не дозволите да вас прогнозе успавају! Претворите статистику у стварност, сенке у светлост, а предвиђања у одлуке. Ваш глас је енергија која покреће мотор демократије – без њега, машина стоји. Са њим, она иде напред.

 

А за све оне који су спремни да се за добро Србије, себе и своје деце додатно жртвују, студенти организују обуку за контролоре. Сви можемо да допринесемо на свој начин. Ако сте спремни да студентима помогнете као контролор на изборима пријавите се.