Зачарани круг

 

Имам јак утисак ових дана да живимо у вртлогу насиља. Зато сам овог пута анализирао нелинеарну динамику зачараног круга мржње и насиља. Динамички аспекти овог феномена су препознати у партнерским односима. О зачараном кругу насиља говоримо због тога што се у насилним партнерским односима често уочава одређени образац понашања од стране починитеља, односно редослед догађаја и фаза који претходи и следи након самог насилног догађаја. Појам „круг насиља” први пут у научну литературу уводи психолог Ленор Е. Вокер (1979) у својој књизи Battered Woman, наводећи да постоји предвидљив понављајући образац насилничког понашања. Смењују се 4 фазе:

• 1.     Прву фазу одређује раст напетости, како код починитеља, тако и код жртве. Интензивирају се осећаји фрустрације, љутње, иритабилности и беса код починитеља, а код жртве се може јавити осећај страха и анксиозности. 
• 2.    У другој фази долази до насилног догађаја који укључује било који облик насиља (психичко, сексуално, физичко или економско), 
• 3.     Затим следи фаза помирења током које се починитељ извињава за насиље које је починио, моли за опроштај и даје обећања да се насиље неће поновити. 
• 4.     Последња фаза је фаза стишавања коју дефинише период сличан фази помирења, а главна разлика је у томе што починитељ више није толико пажљив и усмерен на исказивање осећаја према жртви, већ његово понашање прелази у пасивно-агресивно, када пребацује одговорност и кривицу на жртву. 

 

Када посматрамо насилне сукобе у већим заједницама ситуација се додатно компликује. Експерименти у Данској показали су да већинска и мањинска група појачавају насилне намере када перципирају непријатељство са друге стране. Овај реципрочни образац се временом интензивира, стварајући таласе међусобне агресије која може да ескалира и до насилног сукоба у форми револуције.

Анализа историјских примера друштвених револуција показала је да ови насилни процеси такође пролазе кроз препознатљиве понављајуће фазе:

идеолошко иницирање → мобилизација → вртложење - турбуленције → одвајање од ограничења граничних услова → ударни таласи → распршивање - дисипација → хистерезис – скок у ново динамичко стање.

Ове фазе нису управљане само идеологијом, већ основном динамиком повратних спрега моћи и ресурса расположивих у популацији. Ова динамика се може анализирати и разумети као физички систем ван равнотеже.

Револуције се не крећу само у једном смеру — оне стварају турбулентне вртлоге. Када идеолошка вртложења пређу границе контроле, револуције гутају своју децу, окрећу се унутра и на крају се распадају или колабирају.

Али револуционарна кретања се не развијају увек постепено. Историја бележи изненадне колапсе, насилне чистке или нагле преокрете који раздирају институције и становништво по идеолошким линијама. То су ударни таласи револуције — прекиди у друштвеном развоју, политичкој легитимности и институционалном континуитету. Ови шокови такође остављају за собом неповратне промене. У термодинамици, прави судари производе ентропију; у политици, револуционарни шокови производе трауму, егзил, демографску дислокацију и институционалне дисконтинуитете. У политичком смислу, једном када револуција очисти класу, разгради судство или погуби монарха, тај институционални поредак се не може вратити. Револуција је прешла тачку без повратка.

Као и турбулентни флуиди, револуције се не шире бесконачно. Након фазе брзог убрзања и турбулентног хаоса, улазе у фазу расипања, дисипације — где револуционарна енергија више није појачавана или преношена, већ се губи кроз унутрашњи распад, друштвену исцрпљеност или институционално изгарање. У физици турбуленције, овај процес описује Колмогоровљева теорија енергетских каскада. Енергија убачена на великим размерама, односно скалама — обично кроз глобалне идеолошке кампање или централизоване структуре власти — преноси се кроз скале хијерархија, крећући се ка све нижим и нижим структурама, где се на крају расипа као топлота (или у политичким терминима, траума, тишина и системски колапс).

Једна од кључних карактеристика револуционарне динамике је то што често измиче самим елитама које су покренуле револуцију. Идеолошки и политички покрет, који је у почетку вођен од стране партијског руководства, интелектуалаца или војне команде, на крају се одваја — манифестујући се у масовним мобилизацијама, радикализованим фракцијама и институционалном фрагментацијом. У динамици флуида, овај феномен се моделује одвајањем граничног слоја: танког слоја течности близу површине (као што је зид суда) који остаје причвршћен у повољним условима, али се одваја када је изложен неповољном градијенту притиска. Када се одвоји, проток се обрће или настају вртлози, што доводи до отпора, нестабилности и коначног губитка контроле.

Иако револуционарна енергија може да се расипа и доведе до преноса контроле са првобитне елите на нове структуре, дубљи утицај револуција често лежи у њиховој неповратности. Чак и када се оригинални идеолошки притисак повуче, друштва се не враћају у претходно стање. Политичка понашања, институционалне конфигурације, културне норме и психолошки узорци трајно се мењају. У математичким терминима, ово представља систем са хистерезисом — класу нелинеарних динамичких система чији излаз зависи не само од тренутног уноса већ и од пута којим се до њега дошло. Ови системи показују ефекат меморије, где прошла стања кодирају будућа ограничења.

Револуције дакле трасирају путеве кроз неки генералисани фазни простор — подложан очувању импулса, пригушивању, идеолошким ограничењима и спољашњој присили. Њихове енергетске трајекторије откривају не само њихову унутрашњу динамику већ и њихове дугорочне судбине. Неке револуције орбитирају око граничнихних циклуса; неке колабирају у атракторе; неке пролазе кроз неповратне бифуркације.

Научници су показали да друштвени сукоби функционишу као нелинеарни системи са атракторима и бифуркацијама, па се излаз из „зачараног круга“ насиља може постићи померањем система у нову динамику – кроз интервенције које мењају повратне спреге и редистрибуцију енергије конфликта. Прекид повратних спрега које одржавају насиље може се постићи нпр. смањењем „енергије“ конфликта кроз институционалне реформе или редистрибуцију ресурса.

Партија која своју власт у Србији ових дана брани Сандоканима нема шансе ни за сто година да схвати да су правила игре промењена, и да само кроз институционалне реформе може да се избегне насилни исход процеса који се покренуо. Ако таквог лика стављају као икону свог покрета то само појачава грч њиховог самртног трзаја. У суштини, није битно да ли је то Сандокан или неки од браће Хофман или неки нови Биџа, Баџа, или било ко. Сви су они једнократна потрошна роба. То што му данас пружају подршку само ће појачати горчину одбацивања када и за то дође време, када на њега дође ред. А уосталом, и ово упуцавање које му се већ десило он може да тумачи као опомену одозго. Питање је само колико високо треба подићи поглед да би се видело одакле опомена долази.

Зато изгледа да је на нама да разбијемо круг насиља. То не значи одустајање од борбе до победе. Само се фокус мора пребацити са њих на нас. Наиме, насиље међу људима утиче на психичко здравље и често доводи до агресивних одбрамбених стратегија. Ако се преживеле особе након тога криве за догађаје, последице се погоршавају. Стигма цвета, посебно када се преживеле особе ућуткују тако да детаљи трауме остану непознати. Разбијање те тајне, како на индивидуалном тако и на колективном нивоу, кључно је за омогућавање исцељења и помирења појединаца и заједница које живе под сталном претњом. Зато, до прекида повратне спреге која нас држи заробљене у зачараном кругу насиља можемо доћи психосоцијалном интервенцијом: кроз транспарентност, признање траума и колективну дискусију.