Трибине

Седамдесетих година двадесетог века неко је у Србији приметио да током светског првенства у фудбалу биоскопске сале опусте. Тада је неко у Београд филму (који је у то време управљао већином београдских биоскопа) дошао на бриљантну идеју да покрене акцију под слоганом „моја жена фудбал не воли“. Идеја је била једноставна: док мужеви код куће или у кафанама гледају утакмице и нервирају се, биоскопи су нудили "уточиште" женама. Репертоар је намерно прилагођаван филмовима који су у то време важили за мелодраме, романсе или комедије – односно оно што се сматрало да ће привући женску публику. Акцију је пратила и посебна политика цена. Жене су имале попуст на улазнице (често и до 50%), а биоскопи су у току трајања првенстава бележили сјајну посећеност, потпуно контрирајући дотадашњем тренду "мртве сезоне" током фудбалских првенстава.

Група Тони Монтано је на измаку двадесетог века имала песму под насловом Моја жена фудбал не воли. Сама песма је у ствари инспирисана управо тим феноменом "фудбалске грознице" која у кућама прави раздор између мужева који не мичу од телевизора и жена које фудбал – једноставно не воле. Тони Монтано (Велибор Бора Миљковић) је заправо искористио ту већ дубоко укорењену и препознатљиву крилатицу из југословенске поп-културе и маркетинга.

Данас многе жене играју фудбал много боље него што би то већина мушкараца икада могла, а и лепше их је гледати. Чак и ако саме не играју фудбал, велики број жена га прати са истим жаром као мушкарци. Многе жене прате све резултате овог садашњег светског првенства исто као и ммушкарци.

Сви смо као деца бар по мало пикали лопту на некој ливади па није тако тешко схватити зашто је лако заволети фудбал. Можда би неком ванземаљцу било теже објаснити шта је тако занимљиво у јурњави за лоптом и коме је пало на памет да се забрани коришћење руку како би се лопта задржала или убацила у мрежу. Међутим, фудбал је феномен који је у стању да пажњу љубитеља привуче и задржи на више нивоа. Неко ужива у лепим потезима врхунских мајстора, неко буде опседнут сакупљањем статистичких података, а неко је опчињен динамиком ове игре која се одликује ниском ефикасношћу постизања циља. Много је теже дати го у фудбалу него кош у кошарци и зато су уобичајени резултати на крају утакмице исказани много мањим бројевима. Исход утакмице се зато може неочекивано променити у секундама. Кладионице се богате на овој неизвесности. Светска првенства акумулирају сву ту неизвесност и окупљају најзагриженије навијаче из целог света.

Цела митологија фудбала није толико прича о брзом успеху талентованих играча који преко ноћи постају богаташи. Фудбал је изнад свега ту због навијача. Навијачи имају посебну улогу у социологији од најранијих историјских времена, много раније него што датира фудбал као игра са дефинисаним правилима. Навијаче са једнаком дозом страсти имала је и Грмечка корида, а и трке двоколица у Византији или гладијаторске борбе у Риму, као наравно и олимпијаде у античкој Грчкој. Још стари римљани су свакако схватали да је народу потребно хлеба и игара. Али шта то навјачи добијају од фудбала?

Није мало случајева да су неки од најватренијих навијача доживели инфаркт током дербија у коме су посматрали свој тим. Награда коју навијачи током меча добијају је управо повезана са овим догађајима. Они показују колико се навијачи идентификују са тимом за који навијају и колико његов успех или неуспех дубоко доживљавају као лични добитак или губитак. То је оно што им је потребно. Они свесно пристају да пројектују себе на терен и да све своје наде и жеље на одређено време посвете победи неке Звезде или Партизана или ОФК Београда ако још увек постоји.

Није ли то исто што и ми чинимо када сваког јутра упалимо ТВ и тражимо вести о рату у Ираку, Ирану или Украјини, док гледамо из удобних и безбедних фотеља како ракете полећу са носача авиона и падају на декларисане непријатеље слободе и демократије? Или можда уживамо у снимцима пада кула близнакиња у Њујорку. Можда понекад, бар помало и то личи на навијачку грозницу.

Да ли понекад помало можемо да препознамо ту навијачку грозницу и када тражимо вести о домаћој политици, протестима, репресији, блокадама, контраблокадама? Мислим да то раде многи. Понекад и себе ухватим да сам се на тај начин унео у вести. Није то тако чудно. То нам омогућава и да се одвојимо од приче о протестима као да то није стварност и да наставимо своје „стварне“ животе као да се ништа не дешава. То нам омогућава прихватање илузије, али то нам омогућава и да наставимо да функционишемо током свих ових месеци колико траје ова ненормална ситуација у Србији.

Немојте осећати кривицу зато што не учествујете баш у свакој акцији борбе за слободу у Србији. Наша борба мора бити одржива на дуге стазе. Али немојте пустити да се други боре за вас. Морамо се организовати сви заједно. Један облик борбе је отворено и јавно исказивање става против корупције у нашој власти. Најбољи облик солидарности са појединцима који су под ударом напада власти, јесте управо да искажемо јавно да и ми стојимо уз њих. Такве акције на крају доведе до колективног ослобађања од страха код оних који се не усуђују да се супротставе и гласају на изборима против власти. Запослени на Универзитетима у Србији стали су уз све наше суграђане којима држава прети тужбама због јавног говора о употреби звучног топа 15. марта 2025. године у Београду. То је одличан пример како свако може да се укључи и допринесе.

Они још једино могу да нас застрашују и прете. У нашим рукама је прилика да се изборимо за слободу. Али томе нећете допринети само навијањем. У ову причу смо сви укључени. И уздржани су заправо већ изабрали страну за коју навијају. Овог пута они су заиста дванаести играч који мора да помогне свом тиму на терену. Свако на свој начин.