Холограми

Када сам данас видео лице Ана Брнабић док је објашњавала на телевизији како су студенти организовали симулацију звучног топа петнаестог марта прошле године, нисам могао да се отмем утиску да напор на њеном лицу одражава искрени покушај да се њене мисли материјализују и претворе у чињенице. Када је у причу убацила и планове да се то рушење поретка заврши убиством њеног вође, и та чаролија је нестала и остала је само карикатура. Још један бедни покушај да се дигне прашина у медијима како би се изокренуо наратив уочи најављених скупова подршке студентима као и новог видовданског контрамитинга у организацији власти.

Након што занемаримо глуматање наших политичара у очајном покушају да поврате делиће симпатија неког њиховог циљаног бирачког тела, везе између перцепције света коју градимо у свести и опипљиве реалности стварног света, можда нису ни једноставне ни једносмерне као што уобичајено верујемо.

Све постаје веома чудно на квантном нивоу. Физички експеримент са два прореза нарушава класичну слику стварности. Укратко, ако пустимо да светлост пролази кроз два узана паралелна прореза на заклону, пре него што достигне чврсту непрозирну позадину, светлост ће се између ова два догађаја кретати као електромагнетни талас, и на позадини ће формирати интерферентну шару.

Таласи се местимично појачавају и поништавају што одражава таласну природу светлости. Ако међутим покушамо да утврдимо да ли светлост пролази кроз један или други прорез, исход експеримента је другачији. Наша интервенција чини да се светлост сада не понаша као талас него као честица, и на позадини се формира другачија шара, као када бисмо прорезе и позадину иза њих гађали каменчићима.

То се дешава само зато што смо и ми укључени у експеримент. Наша интеракција мења исход. Наша радозналост мења природу кретања светлости. Наравно да то не значи да смо ми својом свешћу учинили да се креира нека нова стварност. Наша интеракција са експериментом јесте.

Ипак постоје индикације да у природи наше свести постоје важни процеси који се не своде на класичну физику. Најпознатија квантна теорија свести је Оркестрирана објективна редукција, коју су развили физичар Роџер Пенроуз и анестезиолог Стјуарт Хамероф почетком деведесетих. Ова теорија сугерише да свест не настаје само на нивоу синаптичких веза међу неуронима, већ дубоко унутар неурона – у микротубулама, протеинским цевчицама које граде скелетну структуру свих еукариотских ћелијама.

Према овом моделу, микротубуле функционишу као квантни рачунари на ћелијском нивоу. У њима се одвијају квантне “рачунске” операције и спонтани колапси квантних стања (тзв. објективна редукција), који су оркестрирани биолошким процесима, што заједно резултира свесним искуством. Пенроуз и Hameroff предлажу да мозак делује као “пријемник” који захвата дубље квантно-информационе обрасце из природе, уместо да свест буде пуки нуспроизвод неуронске активности. Иако је ова теорија изложена озбиљним научним критикама, свест и даље представља огроман изазов за савремену науку. Нема опште-прихваћених објашњења како заправо свесна представа стварности настаје у нашим главама.

Могуће присуство квантних феномена у самим коренима свести отвара простор за друге филозофске спекулације. У квантном свету не постоји препрека да две честице буду у спрегнутом квантном стању и на бесконачно великим растојањима, тако да интеракције једне од њих одређују промене стања друге, и то тренутно. Спрегнута квантна стања су заправо основни принцип дејства квантних компјутера, новог хита у науци и технологији двадесет првог века.

Ако квантна стања представљају механизам функционисања свести, није немогуће замислити хипотетичку ситуацију у којој стање наше свести у некаквој спрези са целим универзумом. То би онда могло значити да живимо у некој врсти матрикса у коме наша свест креира универзум уместо да пасивно прерађује искуства и креира изобличену слику тврде физичке стварности. Физичари понекад озбиљно говоре о теорији живота у компјутерској симулацији. Оваква размишљања су још увек више филозофска него физичка, али заснована су на поимању информације као равноправног ентитета.

Физика је показала да информације  не умиру чак ни сажимањем материје у оквире црне рупе. Наиме, информације остају очуване у површи хоризонта догађаја - површи која ограничава црну рупу. Ово сажимање информација из обухваћене просторне зоне у дводимензионалну површ, представља основу за још једну популарну теорију универзума – холограмску теорију. Холограми су добро позната технологија којом се информације о тродимензионалном објекту сажимају у његову дводимензионалну пројекцију. Притом, сваки делић холограма садржи информације о целини, мада не целу информацију.

Извор

Све информације потребне да се опише било који регион простора могу бити кодиране на његовој граници — површини са једном димензијом мање. Ако је универзум холограм, оно што доживљавамо као простор и време може бити „пројекција“ дубљег квантног система – у крајњем случају, пројекција свести.

 

Овде је много тога још увек у сфери спекулација и филозофије, али тако све почиње. Једног дана би могли да се пробудимо у глави Џона Малковича, или не дај Боже, у глави и свету Ане Брнабић.

Зато, у памет се, Срби! Водите рачуна шта желите и шта мислите, јер на овај или онај начин, наше жеље постају наше речи а наше речи се претварају у наша дела.