Алтернативне стварности

Покушао сам ових дана да се подсетим зашто сам почео да пишем блог. На то ме подстакао сусрет са пријатељима са којима делим заједничке интересе у нашем еснафу, али не и погледе на целу ситуацију у Србији. Осећај припадности заједници је очигледно релативна категорија. Стекао сам утисак да је и мојим колегама потребно да се охрабре да би изнели своје ставове јер се у научним круговима вероватно доминантно осећа да побуна локално надјачава њихову идеолошку опредељеност за коју морају да траже оправдања и потврде. Мора се признати да је свакој мањини потребна доза храбрости да би слободно изразили било какав маргинални став. Слична ситуација у Републици Србији и нарочито у националним медијима, навела је и мене да слободу изражавања користим као пут да охрабрим и друге да слободно изразе своје ставове. За разлику од мојих колега са супротне стране фронта, које могу да се ослоне на заштиту државе, на страни грађанских протеста нема адекватне заштите и страх од репресије је и реалан и оп...

Сећате ли се снимка на коме се види како комунална полиција тера неку госпођу са импровизоване картонске тезге на којој је пред пијацом покушавала да прода своје ручне радове? Ова слика је у контрасту са недодирљивошћу министара којима тетке из Канаде шаљу десетине или стотине хиљада евра, са страначким функционерима који преко ноћи престају да живе од лепљења керамичких плочица и преузимају добро плаћене функције у управним одборима успешних компанија, и са многим другим кумовским пословима којима се пере новац прикупљен рекетирањем ресторана и коцкарница. Од вајкада је познато да мале крађе брзо буду откривене и кажњене, док оне највеће заувек остају сакривене од правде. Рекло би се да онда нема места чуђењу што у Србији нижемо један за другим послове миленијума. Мрежа аутопутева, брзе пруге, Београд на води, Експо2027... Овај последњи је толико велики да и нема границе. Влада је донела закон по коме за овај пројекат не важе закони о јавним набавкама, а сама влада одлучује шта је с...

Прошле седмице био сам на мору. Осећао сам мало гриже савести због тог одмора, јер желим да будем са својим истомишљеницима који се боре за правду у Србији, у времену када је то тешко и важно. Ипак сам знао да ми је неопходно да се на кратко издвојим из окружења и отпустим унутрашње вентиле да и ја сам не бих пукао. Зато сам отишао и трудио се да не мислим сувише често на све што је остало код куће. Трудио сам се да што мање времена будем на мрежама и да ограничим бављење нашом политичком ситуацијом на једну вечерњу дозу информисања. Локацију летовања сам одабрао тако да моје окружење не буде попуњено истим људима какве сам оставио у Србији. Био сам са породицом и бавили смо се једни другима. Циљ је постигнут. У почетку је било јако чудно радити неке обичне ствари као да ћу се после одмора вратити нормалном животу. Одласци на плажу, изласци у шетње, куповина сувенира, излет... Убрзо смо постали свесни да се страшне ствари дешавају и другима. У летовалишту су могле да се виде пароле...