Катастрофа у најави

Прошле седмице био сам на мору. Осећао сам мало гриже савести због тог одмора, јер желим да будем са својим истомишљеницима који се боре за правду у Србији, у времену када је то тешко и важно. Ипак сам знао да ми је неопходно да се на кратко издвојим из окружења и отпустим унутрашње вентиле да и ја сам не бих пукао. Зато сам отишао и трудио се да не мислим сувише често на све што је остало код куће. Трудио сам се да што мање времена будем на мрежама и да ограничим бављење нашом политичком ситуацијом на једну вечерњу дозу информисања. Локацију летовања сам одабрао тако да моје окружење не буде попуњено истим људима какве сам оставио у Србији. Био сам са породицом и бавили смо се једни другима. Циљ је постигнут.

У почетку је било јако чудно радити неке обичне ствари као да ћу се после одмора вратити нормалном животу. Одласци на плажу, изласци у шетње, куповина сувенира, излет...

Убрзо смо постали свесни да се страшне ствари дешавају и другима. У летовалишту су могле да се виде пароле подршке народу Палестине. „Мирољубиви Јевреји су добродошли, али ционистичким убицама је боље да се врате кућама.“ Марице опремљене решеткама за заштиту од насилних демонстраната довезене су да интервенишу у случају потребе. Демонстранти су се непријатељски довикивали са путницима на крузеру. И код куће смо знали да људи у Гази умиру од глади, као и да новинаре убијају тамо док покушавају да извештавају са ратишта, али своја мука је увек највећа.

Како се одмор примицао крају почели смо да размишљамо о ономе чему се враћамо. Мени је до ове године повратак у Србију увек будио радосна осећања без обзира на тежину тренутне животне ситуације и разлике у стандарду живота. Ове године сам по први пут осетио тежину неизвесности и стрепњу при помисли да је повратак кући близу.

Одмах по повратку дошао је 01. 09, дан почетка нове школске године и дан када смо обележили 10 месеци од пада надстрешнице. На комеморативну шетњу су овог пута позвали средњошколци. Иако у почетку није деловало да ће скуп бити тако масован, улице Београда су биле препуне. Све је прошло мирно. Коначно сам могао да прихватим да смо се вратили и да заједно настављамо даље, онако како и треба да буде. Идемо даље. Настављамо тамо где смо стали. Циљеви су исти као и пре. Притисак мора да расте а мрежа солидарности мора да се шири. Исход је неизбежан. Колико ће времена бити потребно да то постигнемо нико не зна. Колико ће нових невиних жртава прогутати звер, нико не сме да прогнозира. На крају ће се трули режим распасти. Одговорни који не буду на време побегли ће добити одговарајућу казну.

Хајде да за тренутак оставимо на страну различите моделе стварности које креирају пропагандне машине. Сви ми имамо своје интерне моделе стварности који нам служе да себи објаснимо контрадикције у нашим животима. У кући се понашамо по једном обрасцу а на послу по сасвим другом. То није ни добро ни лоше. Просто, тако функционише мозак. Прекидач у нашој рутини нас пребаци из једног у други режим и без много преиспитивања ми улазимо у одговарајућу машину и та машина обавља своју функцију.

Није неопходно отићи на годишњи одмор да би прорадио механизам опуштања који је подједнако неопходан као и механизам борбе. То радимо свакодневно. Тако треба и наставити јер нам је редовно опуштање неопходно. Понекад механизми опуштања треба да буду још ефикаснији да би нам обезбедили додатно време и додатну енергију за борбу. Мени је одлазак на годишњи одмор само учинио очигледним истовремено присуство оба механизма и оба модела стварности на које се они ослањају.

Често се код нас могло чути да све мора да стане да би власт у Србији прихватила своју одговорност за корупцију и неспособност. Тај сценарио је очигледно био нереалан мада би вероватно жртве које он носи биле мање него у овом сценариу који живимо. Нереалан је био јер људи који желе промене, такође желе да се врате кући, спавају у својим креветима, да понекад изађу на кафу са пријатељима. Испоставило се да та жеља за нормалним животом у овом случају не представља слабост него покретач борбе. Нормалан живот у Србији нарушава сама држава која блокира функције свих институција кроз које се државност остварује. Механизми борбе против узурпатора који је преузео све функције система не могу бити успешни ако су усмерени на насиље. Успешна борба мора бити оријентисана на истрајан отпор насилној мањини која је преузела органе власти.

Ми смо учесници у рату модела стварности. Победу ће однети онај модел који буде освојио и задржао поверење већине до дана избора. Власт себе неуспешно представља као спасиоца Српске нације и државности а свакога ко укаже на грешке у управљању државом оптужују за издају. Ова прича се понавља из ситуације у ситуацију и све мањи је број оних који су спремни да у њу стварно верују. Све очигледније постаје да власт користи нагомилану моћ да за себе отима комад по комад државне имовине, како би држава остала немоћна да се уздигне када они власт изгубе. Наше је да сваку крађу забележимо, да сачувамо доказе и да спречимо отимачину где год можемо.

Један од највреднијих пројеката ове власти сада је Експо2027, међународна изложба посвећена спорту и музици, као умањена специјализована верзија велике Светске изложбе иновација. Грандомански замишљен, овај пројекат би могао да се претвори у највећу пљачку Србије. Радови су увелико у току али транспарентност у одлучивању и финансирању наши политичари очигледно сматрају опцијом а не обавезом. Да би пројекат био спроведен донет је посебан закон (Lex Specialis) којим се укида обавеза примене свих позитивних мера контроле. Нема потребе за тендерима, употребним дозволама, а као врхунац, Влада је овлашћена шта све спада под домен овог законског акта. Катастрофа у најави!