А шта је истина?

Покушао сам ових дана да се подсетим зашто сам почео да пишем блог. На то ме подстакао сусрет са пријатељима са којима делим заједничке интересе у нашем еснафу, али не и погледе на целу ситуацију у Србији. Осећај припадности заједници је очигледно релативна категорија. Стекао сам утисак да је и мојим колегама потребно да се охрабре да би изнели своје ставове јер се у научним круговима вероватно доминантно осећа да побуна локално надјачава њихову идеолошку опредељеност за коју морају да траже оправдања и потврде. Мора се признати да је свакој мањини потребна доза храбрости да би слободно изразили било какав маргинални став.

Слична ситуација у Републици Србији и нарочито у националним медијима, навела је и мене да слободу изражавања користим као пут да охрабрим и друге да слободно изразе своје ставове. За разлику од мојих колега са супротне стране фронта, које могу да се ослоне на заштиту државе, на страни грађанских протеста нема адекватне заштите и страх од репресије је и реалан и оправдан. Ја нисам трпео до сада никакве последице, што вероватно могу да захвалим малој видљивости. Просто речено, нисам им на мети. Бар за сада...

Међутим, репресија према науци се поступно шири. Приступ часописима је сада отежан, ограничена су средства за слање научника на конференције које се одржавају у иностранству, долази до смене директора неких института као и декана на факултетима који су се истакли по непослушности. Репресија је такође присутна и у другим сегментима друштва изван науке и високог школства. Све су реалније последице које појединци трпе због исказаних ставова који критикују актуелну власт.

Очигледно је да из ове перспективе може бити нејасно шта се заправо дешава са протестима у Србији. Као и у сваком сложеном процесу различите промене се дешавају истовремено и појединачна опажања могу дати потпуно криву слику о целини процеса. Оно што ја покушавам да пренесем кроз свој блог јесте да нису равноправна гледишта која о студентским и грађанским протестима долазе од присталица власти и она која долазе од носиоца и симпатизера протеста. Не само што су властима наклоњени медији фаворизовани, него постоји и објективна реалност која се не може негирати.

У хемији и физичкој хемији је уобичајено да се бројни процеси дешавају у систему истовремено. Понеки су међусобно супротстављени тако да једни друге поништавају. Међутим, ситуација у којој је то узајамно поништавање потпуно, представља изузетак а не правило. По правилу, системи нису у равнотежи и један од процеса доминира. Та доминација се препознаје по томе што се неки реактанти троше а неки производи настају. Овај сумарни процес онда идентификујемо са свеукупним стањем система.

У друштву ствари нису много другачије. Како расте репресија коју режим у Србији примењује против грађана у побуни, тако расте и гнев из кога се мобилишу нове снаге спремне да допринесу будућим протестима. С друге стране држава троши своје ресурсе на мобилизацију својих кадрова, без обзира да ли се ради о идеолошким присталицама или о поткупљеној сиротињи, уцењеним мигрантима, радницима са уговором на одређено време итд. Иако борба није равноправна, резултанта процеса је сиромашење државе и ширење незадовољства.

Хтео бих да укажем на неколико процеса који се истичу током претходних месеци и о којима морамо водити рачуна и након завршетка ове тихе револуције која ће се вероватно завршити неким изборима.

1.     Власт у Србији је изабрала стратегију либералног капитализма и примењује је и на политички процес, а не само на економију. Хоћу да кажем да се њихова стратегија заснива на динамици сталног раста у систему који је по природи ограничен и затворен, а у нашем случају чак и јако мали. За предузећа на слободном тржишту постоји добро познати животни циклус који укључује добро дефинисане фазе, укључујући период раста, врхунац и након њега неизбежни пад. У Србији су ресурси за јачање владајуће странке неповратно потрошени до те мере да је власт принуђена да увози грађане из сиромашнијих земаља југоисточне Азије и из Африке, Јужне Америке, Русије и Украјине, итд. Ни Република Српска више није довољна. Недостатак ресурса, власт покушава да надокнади бахатим кршењем устава, и непризнавањем надлежности било каквих правосудних органа над припадницима владајуће странке, њиховим рођацима и кумовима. Ако не може свеопштим растом да задовољи народне масе, власт ће се ограничити на издашно награђивање највернијих лојалиста. У очајничким трзајима дављеника, власт не преза ни од отвореног кршења закона и угрожавања безбедности својих грађана. Аутопутеви се отварају без дозволе надзорних органа, а када се стручњаци побуне, власт донесе закон по коме таква дозвола и није потребна. Због корупције овог система је и дошло до губитка 16 живота испод надстрешнице у Новом Саду, када је и почео низ протеста који сада траје већ 10 месеци. Цео овај процес доводи до урушавања свих институција Републике Србије које се стављају у функцију опстанка на власти једне странке.

2.     Једна од најважнијих тактика власти у Србији је добро позната: „завади, па владај“. Из више разлога, ова тактика је у Србији успешно примењивана деценијама, и то је довело до садашњег стања у коме је наш народ дубоко подељен. Поделе су многе, од тривијалних подела на звездаше и партизановце, преко традиционалних на четнике и партизане, или још старијих на карађорђевићевце и обреновићевце, па до савремених подела на про-европске и про-руске групе. Једна од популарних подела је на тзв. Патриоте и тзв. Демократе. Након поновног увођења вишепартијског система у Србији се врло брзо политички дијалог изгубио и претворио у медијски рат. Малобројни покушаји увођења дебате окончани су радикалским спектаклом надгласавања саговорника. Медији су помогли овом процесу у сопственој трци за бројкама и рејтинзима. Што више насиља, гледаност је већа. Било је потребно да се појаве студенти да би нас отрезнили и показали нам да смо ми још увек људи и да можемо и морамо једни са другима да причамо и договарамо се. То је на моменте доводило чак и до еуфорије. Они су показали да дијалог може да се води и у Србији. Договори могу да се постигну. Ми можемо заједно. Демократски принципи нису свемогући али су још увек најбољи постојећи механизам да се проблеми решавају цивилизовано. Важно је да постоји заједнички интерес и жеља да заједно управљамо својим животима. У овој Србији. Од дијалога нема одустајања. Медији ће морати да потраже друге облике атракција да привуку публику. Такмичења треба оставити за спортове. На навијачким трибинама нема места за хулигане и дилере дроге. На трибинама ћемо се учити да честитамо победнику и када нам је тешко због изгубљеног меча. Процес успостављања дијалога је окосница будућности Србије.

3.     Увек су нас учили како смо ми кроз историју тешко пролазили зато што смо правили кућу на путу, па су ето сви хтели нашу територију. Осим тога, тако смо несрећни и зато што нам је Бог дао да на нашој територији има неописивих блага, сребра, злата, литијума, воде... И клима нам је некако оптимално блага, као код златокосе, ни превише хладна, ни превише топла. Таман како треба. Свега тога стварно има и нама је овде могло да буде баш добро, али како су нам сада лако доступни подаци са интернета није тешко уверити се да ми заправо ни по чему од поменутог нисмо нарочито посебни. Можда се више истичемо неким посебним талентима. Осим неоспорних успеха наших спортиста, неких научника са ових простора, уметника и других прегалаца, један од наших најистакнутијих талената је изгледа одувек био да другима будемо камичак у ципели. Онај мали оштри који неугодно жуља а никако да га избациш. Иако се ми традиционално жалимо да су нас Турци уназадили током 500 година њихове владавине, чуо сам причу од једног нашег туристе, да му се домаћин у Турској пожалио како смо заправо ми њих искварили. Ниједна царевина нам није била по мери. У рату који је Србин започео атентатом у Сарајеву, три царства су се распала. И сви су они и даље присутни ту у Београду, а и многи други. Агентуре моћних сила заиста делују међу нама. Председник је то више пута истакао. Пријатељима са запада се жалио на руске утицаје. Пријатељима у Русији и Кини се жалио да му ЕУ подиже обојену револуцију у Србији. Ова минијатура од државе тешко може да допринесе крупним играчима на тржишту у мери већој од промила, без обзира на које тржиште мислимо. Њихови стварни интереси овде су магловити јер тако они желе. Да је њима стало да сви видимо шта они од нас хоће, лако би то дошло на насловне стране. Можемо да слутимо да се наше безакоње злоупотребљава за операције прања новца али без материјалних доказа није добро ни износити такве сумње. Важно је да они делују међу нама и то је чињеница. За сада грађански протести успешно одолевају покушајима да се кроз њих промовише било која опција и то је за Србију добро и неопходно, управо због процеса успостављања дијалога о коме смо већ говорили. Пријатељи нам свакако јесу потребни и треба их тражити на свим странама. Не треба се продавати за било какву подршку. Ако су нам пријатељи, нека то покажу. Ми смо свесни да и други имају своје проблеме који јако подсећају на наше. Можда су само рескалирани у односу на број становника, површину коју нека земља заузима, бруто приход по глави становника, итд. Под таквим условима пријатеље можемо наћи, ако не на власти, онда у опозицији било које земље. Истина о природи наших протеста се шири по Свету и то можда јесте споро, али број извештаја о ономе што нам се дешава стално расте. Све је више људи који су чули за нас, а политички ставови су осетљиви на јавно мњење. Негде је то у већој а негде у мањој мери. Што више људи ми упознамо са својом страном медаље веће су нам шансе да придобијемо подршку. Ту мислим на подршку искрених пријатеља. Они који делују искључиво из својих интереса, деловаће независно од тога што ми причамо или радимо. Сетите се само колико је Пупин урадио за нас захваљујући својој позицији у Америци и познанству са Председнико САД. Ко зна колико Пупина ми сада имамо по Свету? Будућа власт ће морати да се бави деловањем страних служби у Србији. Ми морамо да ширимо мрежу пријатељства. И надам се да свако од нас то већ ради. Видели смо да нас је ЕУ препознала као силу која не сме да се игнорише у Србији. Видели смо одмах и реакцију из Русије на нивоу обавештајних служби које делују по принципима Информбироа. То не значи да су нам сви у ЕУ пријатељи а сви у Русији непријатељи. Имамо пријатеље и на једној и на другој страни. Грађански протести морају да наставе да држе на одстојању све покушаје да се наш покрет присвоји од стране било које супротстављене опције. Интереси становника Србије морају бити наш заједнички циљ. Мрежа пријатељства се развија и ојачава дељењем информација и узајамном солидарношћу.

4.     Када нам једног дана СНС преда власт, ова држава ће бити опљачкана и осиромашена до нивоа банкротства. На то можемо да рачунамо већ сада. И бићемо задужени за паре које су они опљачкали од нас, стављајући државу под неку врсту хипотеке. Свако треба да одговара за своја дела и можемо се надати да делимично поништимо негативне последице уништилачке власти коју трпимо, али чињеница је да ћемо одмах у старту бити у проблему. Једино што можемо да искористимо је онај потенцијал који носимо и који нас издваја од претходне власти. Интелектуална елита ове земље је спремна да се стави на располагање будућим властима, које ће интересе становника Србије ставити на прво место. Имамо стручњаке који су способни да организују државу, који знају како се управља великим системима, како се организује систем контроле. Стратегију развоја Србије морамо поставити на стабилне ослонце. Морамо се ослањати на сопствене ресурсе и снаге. Сарадња је добродошла кад су у питању било какви пројекти у циљу постизања обостраних интереса, али стратегију не можемо заснивати на помоћи са стране или на позајмицама и кредитима или на страним инвестицијама чије укупне ефекте нико у земљи не контролише. Сузбијање корупције која је продрла у све поре друштва мора бити примарни задатак да би се поново успоставиле функције свих институција система. Успостављање унутрашњег дијалога ће бити главни механизам превазилажења проблема, а медији морају да добију конструктивну улогу у овом процесу. Успостављање унутрашње стабилности и независности од заинтересованих сила (малих и великих, економских и војних, криминалних и шпијунских) биће најтежи задатак али то је нужност за опстанак државе. Оно што нам иде у прилог је динамички тренутак у коме се промена власти у Србији дешава. Улазак на тржиште нових технологија као што је вештачка интелигенција, промениће потпуно слику света. Овде се отвара простор за наше институте који могу да  иновацијама отворе нова тржишта и доведу до развоја целе земље. Наука је данас у Србији потчињена политици. Када наука буде ослобођена политичких стега њен допринос друштву ће експлодирати на небројене и неочекиване начине. Иновације мењају свет.

 

Желим да мој оптимизам на вас делује заразно. Не сматрам да су моја предвиђања неоспорна, али сматрам да се заснивају на чињеницама. Да ли ће се остварити, можда делимично или потпуно, то на крају наравно зависи од нас.