Нуклеација

Да можете да се вратите кроз време и да вам путовање у Америку не представља проблем, да ли би сте пропустили Вудсток? Вероватно многима данас тај фестивал и није најважнија ствар коју би хтели да доживе из близине, али по домету утицаја које је остварио кроз уметност и шоу бизнис, Вудсток свакако заслужује вашу пажњу. По неким проценама овом тродневном скупу у августу 1969. године је на врхунцу присуствовало нешто мање од пола милиона људи. Није то никада била само музичка представа за љубитеље дрога и гласне психоделичне мелодије. Овај догађај је некако ухватио дух целе генерације и сажео га у тродневну параду.

Верујем да без претеривања за студентске протесте у Србији можемо рећи да су на тај исти мистериозни начин ухватили дух ове данашње генерације, и то не само у Србији. Побуде које покрећу наше студенте су универзалне исто колико и проблеми са којима се у овом времену срећу људи на свим континентима. Глобализација је одрадила свој део посла и довела нас у универзалну замку потрошачког друштва, које корумпиране владе и похлепне корпорације вешто користе против нас. Наша туга и бол су дубоко лични када свакодневно одајемо пошту погинулима испод Новосадске надстрешнице, али патња је универзална и за сличне катастрофе у Грчкој, Италији, Америци, или уосталом било где на планети.

Неко ће рећи да само ми у Србији имамо овако безобзирну и иритантну спрегу криминала и националистички оријентисаних политичара који се не устежу да од нас праве будале на свим телевизијама које су покуповали. Ја сам сигуран да многи грађани других земаља имају веома слично мишљење о властима својих држава. Довољно је да се сетите ко данас води Америку.

Разлике наравно постоје у положају различитих нација у коме их је затекла ова пандемија владавине неподобних ликова, које пристојан свет ни у кућу не би примио. Богатије земље могу себи да допусте да ове проблеме доживљавају опуштеније. Боље рећи могле би, да није још једне универзалне карактеристике овог времена. Наиме, само шокантне вести су још увек довољно продорне да ухвате и задрже пажњу масе довољно дуго да медији стигну да обаве репрограмирање свести по наруџбини естаблишмента. Тако је и субјективни осећај заправо веома сличан свуда. Сви смо бомбардовани ужасавајућим саопштењима о ратним страхотама, природним катастрофама и непријатељима који угрожавају наше планове и тежње да наводно остваримо праведно друштво. Контрола медија, а тиме и контрола масе, је алат који је постао незаменљив у државним апаратима широм Света. Зато се сваки покрет усмерен на решавање проблема суочава са веома сличним проблемима. Репресија узима различите форме али у сваком систему она је ту да уради све што је неопходно да би средства власти остала у истим рукама.

Као што је Вудсток донео нешто лепо и велико, и на неки начин ипак променио људе, данас макар у Србији, али све више и у нашем региону, а можда и даље од тога, протести против корупције која убија, шире се и улазе у срца људи. Отварање за поруке које студенти шаљу има снагу да вас промени и учини вам нешто прелепо.

Нажалост, наша срца су често окорела и често траже изговоре да се не активирамо и не станемо уз њих. Погледајте само текст на порталу Без цензуре из кога наводим само делић:

„У последње време јављају се коментатори наших дана. Па кажу:

Те то не треба тако, него овако. Те зашто баш сада? Зашто нису 15. марта урадили нешто више? Шта им значе све ове блокаде? Треба лепо брате да се блокира зграда Председништва или зграда Владе. Ја бих то одмах све на РТС. Нису требали да иду за Брисел. Није им требао онај Стразбур. Сад ће да попадају годину, па ће да их избаце са факултета. Много су национални. Сувише су лево. За мој укус су десно. Не може то данас на тај начин. Нису требали да иду сами. Треба да имају лидера, а не овако, не зна се ни ко је, ни шта је тај пленум. 

Па онда иде ред питања: јесам ли вам рекао да од овога нема ништа? Ко стоји иза њих? Зашто све ово иде тако споро? А и ти професори, ко зна ко је кога ту инструисао? Залетели су се, мора да их је неко добро превеслао. Ништа нису урадили, зашто нису сменили Вучића? Зашто сад траже изборе кад су прво тражили одговорност? Знају ли они шта хоће … итд…итд…итд“

Ако допустимо себи тај комфор да се сада извучемо од дужности коју нам намеће овај историјски тренутак, сутра ће бити касно. Студенти и грађани ће свој део посла урадити и промена ће доћи, али ми нећемо више имати прилику да се вратимо и урадимо свој део посла. Остаћемо на погрешној страни историје. Заувек.

 

Ако нисте заинтересовани за моје научне погледе на динамику ових протеста, овде можете и да прекинете читање. Много је важније да нађете своје место у покрету који мења Свет.

Ако вас можда ипак интересује зашто сам овај текст назвао нуклеација, можете покушати да се упустите у авантуру читања и остатка текста. Ја сам се трудио да своје виђење процеса у којима учествујемо објасним језиком који није сувише научни, али поштујем право свакога да изабере до које мере је склон тој врсти мазохизма да у озбиљну научну материју уђе из угла лаика неупућеног у математички формализам. Ја сам математику потпуно изоставио из текста да не бих одбио и овако мали број пратилаца свог Блога.

 

У науци о динамичким системима теорија нуклеације има важно место, па је вреди поменути и овде.

Ако посматрамо неки систем са великим бројем елемената који се крећу у ограниченом простору и приликом сусрета међусобно интерагују размењујући енергију, природно је очекивати да се након неког времена успостави равнотежна расподела елемената по простору, као и равнотежна расподела енергије по елементима. Под тим условима, у било којој произвољној подели простора на мање ћелије једнаке запремине, број елемената у било којој од ћелија неће се битно разликовати од средње вредности. Једини предуслов је да је укупни број елемената довољно велики у односу на број ћелија. Поједини елементи ће имати различите енергије али највећи број елемената ће такође имати енергију блиску средњој енергији свих елемената. То је класични опис термодинамичке равнотеже који може да се примени на молекуле идеалног гаса али и на друге динамичке системе. Можемо узети слободу да тај модел применимо и на јединке у неком екоситему, или на становнике неке урбане зоне.

Интересантне појаве настају када допустимо да између елемената делују и неке силе, које могу довести до нових облика организације. У физичкој хемији је типично посматрати промене агрегатних стања материје до којих долази када на систем делујемо променама неких фактора утицаја. Такав фактор утицаја може бити например притисак. Поступним повећавањем притиска у неком гасу можемо достићи критичну вредност при којој молекули гаса почињу да се спајају у веће агрегације, уз формирање течне фазе. Повећање притиска може довести до критичних трансформација организације система и у друштвеним процесима. Критична вредност притиска при којој долази до трансформације је веома оштра граница која дели облике организације у стањима динамичке равнотеже. Испод критичне вредности притиска систем у равнотежи ће увек бити гас. Изнад ове вредности систем у равнотежи ће бити течност. Друштво које није под великим притиском може развијати културу демократије и поштовања различитости. Под притиском недостатка ресурса или непосредне ратне претње из окружења, друштво често тежи да се хомогенизује или организује акције солидарности, или може доћи до друштвених ломова у којима се руше институције и формирају нове.

Динамика система на путу до равнотеже може ипак бити много сложенија. На пример, притисак у појединим ћелијама система може ван равнотеже знатно да одступи од средњих вредности карактеристичних за равнотежу. Та одступања могу довести до локалних нестабилности. Притом, у некој ћелији система се привремено успостављају услови за фазни прелаз који могу трајати сувише кратко да би до прелаза заиста дошло. То су само статистичке флуктуације. Ове статистичке флуктуације се увећавају приближавањем тачки прелаза и њихов број постаје све већи, а ћелије које задовољавају услове за фазни прелаз се све чешће срећу и спајањем формирају језгра будућег фазног прелаза. Овај процес се зове нуклеација.

Све док су ова језгра мања од неке критичне вредности њихова судбина је статистички осуђена на пропаст. Тек када се достигне критична вредност величине језгра, унутрашње силе међу елементима система почињу да надвладавају силе које потичу од размене енергије са окружењем и долази до формирања новог облика организације у систему. Преласком ове критичне тачке систем више нема избора. Настало језгро спонтано расте јер је сила којом се елементи привлаче јаче од сила које делују у супротном смеру.

Оно што сада можемо да видимо у Србији је још увек формирање великог броја језгара отпора у многим деловима земље, али та језгра нису још достигла критичну величину за нуклеацију. Овај процес је у великој мери одређен случајним флуктуацијама и индивидуалним акцијама. Оно што је извесно јесте да укупни притисак у систему наставља да расте. А пораст притиска неизбежно води у фазни прелаз. О томе сам већ писао у тексту о Теорији катастрофа.