Теорија катастрофа

Ретко ко се још сећа Томине теорије катастрофа. Ова теорија је омогућила класификацију нелинеарних промена једне фамилије динамичких система. Наизглед благе промене функција стања при неким критичним вредностима контролних параметара доводе до неочекиваних интензивних промена – катастрофа (које се данас у науци о динамичким системима чешће помињу под називом бифуркације). Лакше је схватити о чему се ради на једноставном примеру. Ако полако загревамо воду она се лагано шири и ништа спектакуларно се не дешава док не достигнемо температуру од 100 степени Целзијуса која одговара тачки кључања. На температури кључања долази до квалитативне промене, фазног прелаза, када вода из течног агрегатног стања прелази у гасно стање. Притом се запремина коју заузима потпуно исти број молекула нагло повећава. Ова промена је омогућила конструисање парне машине и почетак индустријске револуције. Последице су биле несагледиве тако да је један физичкохемијски фазни прелаз био основа за други фазни прелаз у друштвеној структури и начину функционисања производње и потрошње.

Фазни прелази у друштвеним процесима су присутни и данас. Под капом небеском ничега новог. Све што се дешава данас, већ се десило безброј пута. И десиће се опет. Многи су владари били силни па ни они нису остали да владају дуже него што им је дато. Неће ни овај наш. Природни ток ствари не може се избећи. О приближавању промена сведочи повећани ниво агресије који сви можемо да приметимо у јавним иступањима политичара на власти, као и у конкретним насилним дејствима државних органа и паравојних формација на улицама. Ови процеси су истовремено и разлог да се радујемо и разлог да се не радујемо.

Зашто се треба радовати повећаном степену агресије којом власт у Србији покушава да угуши отпор и протесте након пада надстрешнице? Вучић је дуго уживао апсолутну доминацију на власти и у медијима и могао је себи да допусти да преговара са ЕУ о јачању демократије. Појачана агресија је индикатор да власт губи ослонац. С једне стране губи се поверење међу присталицама а са друге губи се страх од репресије. Он се неће предати без борбе али све док смо ми упорни он не може да поврати позицију са које се до новембра 2024. године борио. Поред тога, он није у стању да смисли ништа што није већ виђено на овим просторима. Прети нам тиме што имамо непријатеље свуда око нас који хоће да растуре нашу државу, а он је тај који иде на преговоре са свима њима и прави послове из којих он и неколицина његових сарадника извлаче политички или чисто економски профит, при чему Србију све више слаби и задужује. Формира покрет који је наводно патриотски а користи фашистичке методе прогона, и копија је парамилитарне организације ЈУЛ из времена деведесетих и власти Слободана Милошевића. Гуши медије који само помисле да објаве да постоји и нека друга патриотска Србија, баш као што је то радио управо он док је у власти Слободана Милошевића био министар за информисање, али улога јавних медија у информисању је данас много мања јер су друштвене мреже преузеле огроман део јавног мњења. Ослања се на машинерију изборног инжењеринга над уцењенима и подплаћенима. Управо је ту његов проблем. Уцењени престају да га се плаше а потплаћени му више не верују. Ако потплаћенима буде давао превише управо они ће му доћи главе јер њихова политичка моћ управо зато расте. Једино што може, то је да појача репресију и још више застраши све који би се успротивили и дигли глас против њега. У том смеру се не може ићи бесконачно. Таква политика води до пуцања система. Крај је све ближи.

Зашто се не треба радовати повећаном степену агресије којом власт у Србији покушава да угуши отпор и протесте након пада надстрешнице? Звер је најопаснија када је сатерана у ћошак. Вучић је спреман да уради све да би задржао власт јер је сигуран да би губитком власти изгубио много више. Уколико би на власт дошла про-западна опција сигурно би био оптужен за корупцију и злоупотребу власти, које он није био у стању а није ни хтео да сакрије док је још могао. Ако на власт дођу националисти, готово је сигурно да би у затвор могао да оде због издаје Косова, а претила би му и реална опасност по живот од екстремиста које је сам штитио и користио за своје личне интересе. Под овим условима он би могао да покуша да уђе чак и у авантуру ограниченог локализованог рата на Косову или у Републици Српској. Било која од ових авантура би свакако била трагични последњи чин али би могла да му омогући да продужи опстанак на власти у Србији за још неколико година.

Тешко је поставити било какву веродостојну прогнозу о томе шта ће се заиста десити у конкретном случају. Не само што исход процеса може бити поремећен објављивањем прогнозе него исход реално зависи и од фактора моћи. Не заваравајмо се да је њима много стало до нас или до нечега што би нама могли да отму – мада ће искористити сваку прилику да отму све што могу. Проблем је у томе што они имају моћ да ураде са нама практично било шта што помисле да је за њих корисно у неком тренутку. То може бити потпуно тривијални мали позициони или чак само психолошки добитак у светској партији геополитичког шаха. Довољно је да неко пожели мали ограничени рат у Европи који би на који месец  скренуо пажњу са локалних афера. У ситуацији када се већ налазимо на ивици понора мали притисак је довољан да се покрене лавина догађаја.

Катастрофа је према томе веома вероватна у блиској будућности. Зашто онда наставити са протестима? Просто, ни ми више немамо избора. Нема одступнице. Одлучујући потези су већ повучени. Једина опција је истрајати на мирним протестима и не дозволити да нас екстремисти који бране власт и усијане главе међу нама увуку у било какве насилне покушаје да се остваре неки краткорочни циљеви. На крају, ратове не добијају генерали. Победе доносе нове идеје.