Mостови повезују људе

У физичкој хемији знамо да реакције које се одигравају у системима без мешања – само локална сударања молекула и размена енергије при тим сударима – могу произвести запањујуће сложене глобалне структуре. Истовремено дејство хемијске реакције и распростирања хемијских врста услед дифузије у таквим системима може да створи таласе, спирале, па чак и локализоване реакционе зоне,  хемијске фронтове,  који се крећу кроз лавиринте и проналазе излаз из њих. За овај последњи пример сам чуо пре више година али тек на недавно одржаном предавању Луке Негројевића сам чуо да се под контролисаним условима овај процес може искористити за решавање друштвених проблема. Зато сам га и позвао да овај текст напишемо заједно и задовољство ми је што делимо коауторство на њему.

Овако сложени обрасци понашања у физичкохемијским системима су последица једноставних правила која се понављају безброј пута у елементарним догађајима као што су судари честица. Оно што ме фасцинирало у предавању Луке Негројевића јесте како ова нелинеарна динамика одражава процесе у друштвеним заједницама. Баш као што молекули траже енергетску равнотежу кроз интеракције, начин на који људи формирају везе може или појачати кохезију унутар заједнице или резултатовати сегрегацијом друштва. И баш као што хемијски системи достижу критичне прагове где се обрасци изненада мењају, друштвене мреже достижу тачке прелома где се заједнице или фрагментирају или уједињују.

И Србија се суочава са таквим критичним појавама. Корупција је уобичајени реагенс који трује наш грађански живот. Студенти, активисти и обични грађани реагују против ње. Међутим, унутар овог покрета препознатљиво је присуство различитих групација које су студенти успели да уједине. Није то само јединство студената различитих вероисповести, или јединство неких иначе супротстављених навијачких група. Ђаци су се ујединили са студентима, наставници са ђацима, доктори и апотекари корачају уз земљораднике и адвокате. Наравно, нису сви увек у јединственој хармонији. Власт је у Србији деценијама радила на систематском разбијању јединства свих опозиционих актера, а то је оставило трага и на поделама међу грађанима. Једни су на пример наклоњенији уласку у ЕУ, а други више воле Русију. Таквих подела такође има много. Ако се ове поделе не контролишу, разлике међу нама ће представљати ризик да се мрежа протеста раздвоји у изоловане кластере. Али наука нам може и ту бити од помоћи. У теорији друштвених мрежа постоји нешто што се зове теорија равнотеже, а ова теорија у комбинацији са теоријом графова (игре формирања ивица – веза међу чворовима графова) учи нас нечему виталном: интеграција је могућа! Да би је постигли неопходно је да намерно градимо међузаједничке „ивице“ – слабе везе које премошћују поделе. У хемијском смислу, то су путеви транспорта који омогућавају ширење енергије, спречавајући да се систем уруши у изоловане џепове.

 

Извор

У хемијским системима, реакциони путеви, катализатори и њихов транспорт одређују да ли ће реакција замрзнути или ће се проширити кроз целу средину. Исти принцип важи и за друштвене покрете. Ако групе остану изоловане, енергија се расипа унутар њиховог сопственог кластера. Али када путеви – ивице – повежу заједнице, реакција добија на замаху и постаје самоодржива.

За мирне протесте у Србији, то значи организовану изградњу међузаједничких веза. Ове везе су нам потребне свуда али као пример можемо ради јаснијег сагледавања замислити везе између проевропских и проруских група. Наука о играма формирања ивица показује да је сегрегација (подела) подразумевани исход увек када се људи повезују само са онима сличнима себи. Па ипак, када се уведу подстицаји – било кроз заједничке циљеве, изградњу поверења или организовану сарадњу – равнотежа се помера. Интеграција постаје не само могућа већ и стабилна.

Свако од нас може и треба да узме активну улогу у овој друштвеној мрежи. Oрганизатори протеста могу подстаћи сарадњу међу учесницима који су припадници различитих идеолошких линија. Ево неколико стратегија инспирисаних нелинеарном динамиком:

• Заједнички катализатори: Идентификујте корупцију као универзални реагенс. Истакните је као заједничку претњу коју обе групе морају неутралисати, без обзира на политичку оријентацију.

• Формирање слабих веза: Створите мале, симболичне сарадње – заједничке одборе, мешовите радне групе или упарене говорнике – које повезују заједнице. Ове слабе везе су путеви дифузије који спречавају фрагментацију.

• Динамички подстицаји: Ротирајте лидерске улоге као што су то студенти од почетка радили на пленумима, или истичите различите гласове, осигуравајући да су заступљене и проевропске и проруске перспективе. Ово уравнотежује хомофилију са разноликошћу, стабилизујући јединство.

• Ширење наратива: Ширите приче о постигнутим успесима у међугрупној сарадњи, слично као што се хемијски таласи шире кроз медијум. Ови наративи појачавају идеју да интеграција није само могућа него се већ дешава.

 

Уграђивањем ових стратегија у протестни покрет, активисти могу померити систем преко његовог критичног прага. Уместо две одвојене фракције које реагују изоловано, мрежа еволуира у јединствени талас отпора – јачи, отпорнији и способан да преобликује политички пејзаж.

 

У нелинеарној хемији, често се дивимо како ред настаје из хаоса. Систем реакције и дифузије може почети из потпуног нереда, али кроз самоорганизацију производи таласе који путују, повезују се и стабилизују. Друштвени покрети нису другачији. У почетку, протести могу деловати фрагментирано – различити гласови, различите визије – али када је енергија усмерена против заједничког реагенса, корупције, систем се може самоорганизовати у нешто моћно и кохерентно.

Лекција и из науке и из друштва је јасна: равнотежа се не постиже изоловањем фракција, већ изградњом мостова. Свака нова граница између заједница – било између проевропских студената и пронационално оријентисаних грађана, или између активиста и обичних комшија – делује као пут транспорта, носећи талас отпора даље. Ове слабе везе нису крхке; оне су каталитичке. Оне трансформишу раштркане реакције у јединствени образац.

Ако корупција трује друштво, хранећи се поделама које власт изазива стратегијом „завади па владај“, онда је јединство наш противотров. Баш као што молекули проналазе равнотежу кроз заједничке путеве, грађани могу пронаћи снагу кроз заједнички циљ. Мирна борба против корупције у Србији неће успети брисањем разлика, већ њиховим преплитањем у мрежу довољно отпорну да издржи притисак. Када се разноврсне групе повежу, талас се не може зауставити — он се шири, расте и преобликује систем у нешто лепше и праведније.