Ланчане реакције

Роберт Опенхајмер је као један од највећих научника свог времена био задужен да води Пројекат Менхетн, изградњу прве атомске бомбе. У филму Опенхајмер сликовито су описане моралне дилеме кроз које су пролазили учесници пројекта, као и они који су одбили да у њему учествују. Крати дијалог између Опенхајмера и Ајнштајна догодио се у првој половини филма али је његов садржај до самог краја остао тајна за гледаоца због драматичног значаја који је имао за судбину света, или бар за једно схватање светских процеса. Тек на крају филма се кроз откривање садржаја овог разговора открива права природа односа два великана науке. Ако хоћете да сазнате о чему су они наводно разговарали мораћете ипак да погледате филм. На овом месту је довољно поменути да кроз њихов разговор промичу различите ланчане реакције.

Суштина процеса фисије који се одвија током експлозије атомске бомбе јесте управо једна врста ланчаних реакција. Нестабилна јуезгра атома уранијума, насумично се распадају у велике фрагменте уз емисију неутрона великих енергија. Ови неутрони су преносиоци енергије који налазе своје мете у другим атомским језгирма и евентуално изазивају њихов распад и емисију нових неутрона. На тај начин се формира ланац интеракција који се брзо преноси на сва језгра уранијума у атомској бомби. Пошто се приликом распада сваког појединачног атомског језгра ослобађа велика енергија, овај ланчани процес доводи до разорне експлозије.

Ланчане реакције су присутне и у другим системима. У хемији их често производе реактивне честице познате као слободни радикали. Без њих би било незамисливо одигравање реакција полимеризације у низу индустријских процеса. Ланчане реакције изазване слободним радикалима су основа процеса сагоревања органских молекула у присуству кисеоника, тако да би се могло рећи да без њих не би било ни ватре, а самим тим вероватно ни људске цивилизације.

У живим организмима присуство слободних радикала често изазива штетне, дегенеративне промене у ткивима које се испољавају као различита обољења. Срећом, живи организми поседују механизме одбране који спречавају развој ланчаних реакција кроз стабилизацију слободних радикала. Веома важну улогу у овом одбрамбеном механизму играју антиоксидансни молекули као што су флавоноиди. Од њиховог присуства и бројности зависи успешност механизама одбране који успоравају ширење ланчане реакције слободних радикала и доводе до њеног заустављања.

Приликом раних фаза ширења инфекције Ковида имали смо свуда око нас једну другачију врсту ланчане реакције. Без обзира на контроверзе које су пратиле појаву корона вируса опште карактеристике динамике ширења епидемије су биле заједничке са свим другим инфективним болестима и нису представљале велико изненађење. Брзина ширења сваке вирусне инфекције условљена је способношћу вируса да буде пренет на здраве особе, али и односом бројева особа које немају имунитет и оних које имунитет имају. Док је вирус нов, и број имуних мали, шансе за покретање ланчане реакције су велике и зато се болест веома брзо шири. Са порастом броја имуних, брзина ширења заразе опада и ланчана реакција се гаси.

Оно што су у хемији слободни радикали у људском друштву би могле да буду идеје. Посматрајте хипотетичко друштво којим влада диктатор који је у идеалној позицији да уклони све политичке противнике тако да у целој потлаченој заједници нема никога ко би веровао да је промена могућа. Јадни људи живе у складу са наметнутим правилима и верују да ће њихов владар наставити да влада без обзира шта они ураде. Шта се дешава у таквом друштву када се појави неки појединац који упорно верује да је промена ипак могућа? Можда сви мисле да је луд. Можда ће он одустати од своје фикс идеје и одлучити да буде као и други. Чак и ако је тако, можда ће неко негде чути да је он био уверен да је промена могућа. Вероватно неће бити сам. Вероватно ће се вест проширити на неколико других. Идеја је настала и почела свој живот независно од изворног носиоца. Али неће свака идеја преживети проверу реалности. Диктатор је спреман да делује како би такве идеје сузбио. Диктатор ће ширити гласине да је таква идеја луда и да је шире неки зли патуљци који поткопавају његову савршену владавину која је добра за све. И можда ће бити успешан једном, двапут, или сто пута. Оно што није добро за диктатора је то што сваком новом појавом чудне идеје о могућности промена, његово инсистирање на узалудности покушаја пружања отпора делује све мање уверљиво.

Наш диктатор је истрошио све иоле рационалне идеје које би му помогле да студенте представи као непријатеље народа. Спао је на фантазије о терористичким групама које су срушиле надстрешницу у Новом Саду (чудним апликацијама, и чудним белим уређајима) да би њега јадног насекирале. И не треба се бринути због тога што још има оних који су спремни да бране његов свет изопачене маште. Људи се најтеже одричу оних веровања због којих сами себи делују као наивчине. Неки га бране из интереса, а други из стида од признања сопствене заблуде. Наш цар је го, и то је очигледно свима, признавали они то или не.

Да му је близу крај, очигледно је и њему. Он одлично познаје динамику ланчаних реакција јер се и сам уздигао на таласу једне такве ланчане реакције. Тада је изградио имиџ освајача и победника и његов опстанак зависи од поверења у ту слику у главама поданика. Е та слика бледи и то не полако. Од ње су остали још само једва препознатљиви обриси. Оно што је остало да се види јесте само спрдња достојна сажаљења.

Можда је имао шансу да задржи макар достојанство, да је на време изградио себи наследнике којима би препустио да чувају успомену на оно што је некад био. Сада је и тај тренутак промакао и његови неспособни сарадници бирају још само прави тренутак да напусте брод који тоне.