Паклена поморанџа Србије

Ја лично никада нисам имао ефикасну и адекватну реакцију на насиље. Често бих се потпуно замрзао у присуству насилних особа без моћи да им се успротивим. У другим ситуацијама сам реаговао подједнако неадекватно али одлазећу у другу крајност. Тада сам и сам постајао агресиван и реаговао потпуно неумерено, што мојој природи уопште не одговара тако да сам обично испадао смешан.

Морам овде да исповедим једну своју трауму о којој никада никоме нисам причао. Налазио сам се у препуном аутобусу и био презадовољан што сам имао своје место за седење на задњој платформи. У једном трену је дошло до комешања које се са средине аутобуса приближавало ка мени. Млађи човек у пуној снази је покушавао да удари жену у средњим годинама која се измицала уз тихе јецаје. У маси је само једна жена учинила нешто конкретно и викала насилнику: Немој, пусти је... Истину говорећи све је трајалу веома кратко и насилник је убрзо напустио аутобус док је уплакана жена села на место које јој је неко уступио, тако да не бих ништа паметније постигао ни да сам у најбољој намери ускочио између њих, што је због гужве и тако било немогуће. Мој проблем је био што ја нисам успео ни да схватим шта се дешава пре него што се све већ свршило – опет сам се замрзао у критичној ситуацији, или је то мени тада тако изгледало. Мој субјективни доживљај ове ситуације за мене је био много тежи него да сам ја добио батине. Данима после тога сам имао ноћне море. Осећао сам се потпуно посрамљено. Годинама сам при помисли на тај догађај осећао да нисам испунио своју људску дужност да покушам да одбраним некога коме је то било потребно.

Време у коме данас живимо пуно је оваквих изазова. Мој угао гледања на ове изазове је сигурно крајње субјективан. Цела моја породица је животно условљена да се стави на страну студената који протестују са захтевима да власти почну да се понашају одговорно. Ћерка је студент, жена просветни радник, а ја сам запослен на Универзитету у Београду. Оно што је недвосмислено у овој причи јесте очигледни однос снага. Власт располаже целим апаратом репресије, и ставља га у функцију сузбијања критике начина на који се у држави располаже јавним ресурсима. Па ипак, покрет који су студенти иницирали сусреће се данас са различитим супротстављеним ставовима, и то не само директно супротстављеним са стране власти против које се бори, него наизглед и са стране других почиточких актера који себе декларишу као опозицију. Како су ови други напади перфиднији, чини ми се пригодним да кажем понешто о томе како их ја видим.

Сви ми имамо право, па и дужност да размишљамо о политици и да свој допринос идејама са којима се слажемо дамо на изборима за власт у земљи или у локалној заједници или у било којој другој институцији у којој имамо право гласа. Зато имамо право и да имамо своје сопствено мишљење о студентском покрету у Србији. Ако се ваше мишљење разликује од мог, ја то поштујем и очекујем да и ви поштујете моје право да мислим другачије. Ја то не спорим када пишем против критика које се упућују студентском покрету. Ми имамо право и да јавно износимо своје мишљење. Ја то чиним на овом блогу, али и у свим другим ситуацијама које су по мојој оцени примерене. Други могу своје мишљење да искажу где се њима учини да је то примерено. Ни то није спорно. Идеје које не подносе критику нису вредне борбе. Оно што ја све чешће видим и сматрам негативном појавом је критиковање студентског покрета од стране људи који сами ништа не чине да би постигли циљеве за које се декларишу а који се поклапају са студентским. Негативно је и критиковање од стране оних који се годинама баве политиком и нису успели да постигну ни мали део онога што су студенти постигли. Чак и ако су неки политичари својом претходном борбом дали солидну основу за данашње студентске успехе, њихова је одговорност да препознају снагу студентске и грађанске побуне која се на та постигнућа наслања, и да помогну новом покрету да до промена дође. На крају, ако имају јасне идеје шта би требало урадити другачије, нико им не брани да то сами иницирају. Важно је да не троше енергију свима нама који се трудимо да ово новонастало јединство ширимо и јачамо.

Често се јављају критике оних који су очекивали да до промене власти дође по рецепту Петог октобра. Од сваког великог скупа који је студентски покрет организовао, неке групе су очекивале да достигне такозвану критичну масу из које би агресивне организоване јединице извеле неку врсту десанта на стратешке тачке, било да је то РТС, или Скупштина, или Председништво, или макар и само Ћациленд. Ако то желе, нека то организују сами, ако могу. Знамо као и они сами да не могу. Зато и очекују од студената да им окупе критичну масу која ће их подржати. Истина је да образац Петог октобра није могуће уклопити у данашњу политичку сцену. Садашњост захтева много више стрпљења и истрајности него бруталне снаге. До промена данас мора доћи слогом и солидарношћу. Институције државе се морају бранити и ослобађати тамо где су узурпиране. Не можемо насилним упадањем у институције учинити да оне функционишу. Само упорним указивањем на све криминалне активности корумпиране власти можемо на крају натерати институције да преузму своје надлежности. Снага нам је ту још потребнија него Петог октобра, али не за отимање власти, него за одбрану свих сабораца који су изложени притисцима због јавно изнетих политичких ставова и исказане подршке студентима.

Многи критичари студентског покрета су против блокада из милион различитих разлога. Једни сматрају да блокаде доносе више штете него користи јер изазивају негативна осећања код оног дела популације који трпи због заустављања саобраћаја. Други мисле да блокаде морају да буду ефикасније, па чак и да оне имају смисла само ако све, баш све стане. Блокаде су настале као реакција на покушај трулог система власти да све у држави настави да функционише као да се ништа није десило и да се у крајњој линији демонстрира моћ система да одржи све функције државе независно од незадовољства исказаног на протестима. У свом домену блокаде су у потпуности демонстрирале управо да функције система не могу да опстану када удруженим снагама одлучимо да их зауставимо. Ту се показало у блокади факултета, у обустави рада у просвети и правосуђу, у блокади РТС, у блокадама саобраћајница, а многе опције нису још ни искоришћене. Ако некоме недостаје активно супротстављање властима, нису му били неопходни упади у институције. Мирољубиво исказивање грађанске непослушности захтева много више храбрости и представља већи изазов. Онима који сматрају да је бунт изгубио део популарности због блокада потребно је да схвате да блокаде сметају управо онима који су хтели да цео протест игноришу, а то управо значи да је порука успешно испоручена и њима.

Многи су забринути да иза студената стоји неко ко манипулише покретом. Напротив, очигледно је да нико не може да упери прстом у једну или другу силу која оркестрира ове протесте. Једнима се привиђа да протестом управљају про-руске националистичке снаге у земљи и руске агентуре. Други подједнако неоправдано указују на повезаност протеста са про-европским снагама и умишљају да иза свега стоји план анти-српских НАТО служби да се разори државни систем у Србији. Немам никаквих илузија да ове организације делују у Србији и покушавају да придобију неку корист од блискости са покретом који прети да доминира политичком сценом Србије у дужем временском периоду. Међутим, потпуно је ван памети да покретом управљају и једни и други, а то значи да је практично немогуће да било ко од њих има одлучујући утицај на овај покрет. Демократска природа покрета даје му снагу да у себе упије најразличитије идеје, да их испроба, обради и преради у форму прикладну ситуацији у којој се налазимо. Често је ова демократска природа узрок наизглед инертној или чак тромој динамици доношења одлука, али показало се да ова слабост није критична у ситуацијама када је брза реакција била неопходна. Велики протести су на студентски позив успешно реализовани и за само сат времена. То је показало свима да покрет има огромно поверење и поред упорних медијских напада и покушаја да се студенти дискредитују.

Зато, уместо да критикујете студенте, узмите своју судбину у своје руке. Урадите оно што ви мислите да је потребно да би се у Србији живело добро. Нека свако уради колико може. Нека свако делује у својој средини. Чувајте и браните једни друге. Немојте ћутати! Нарочито немојте ћутати када видите неправду! Ко види зло а не устане у одбрану добра није бољи од онога који чини зло.

Ни наука нема право да ћути. Наука има дужност да брани истину. Под надстрешницом је 01.11.2024. године и наука Србије изгубила једног колегу, запосленог у институту БИОСЕНС. И наука је стала уз студенте заједно са њиховим наставницима. У првим редовима су овог пута били запослени из поменутог института, али и истраживачи других истакнутих института. Учешће у протестима института БИОСЕНС као и Института за вештачку интелигенцију изгледа да је било посебно болно за власт. То су у претходном периоду била два института које је власт доживљавала мало више као своје него када су други институти у питању. Њиховим успесима су се хвалили и од њих су очекивали и будуће успехе у које су били спремни да инвестирају више него у било чије друге. Ти успеси су били реални и мерљиви. Они су у правом смислу стратешки ресурси ове власти. Зато је власт тешко прихватила да од њих чује да нису спремни да стану у одбрану те исте власти по цену губљења њихове подршке. А научници из тих института нису прихватили да жртвују истину да би остварили личне интересе. Корумпираној власти то је и несхватљиво и неприхватљиво. Смењивање управних одбора и директора ових института је први корак у обрачуну са научним институтима Србије. Ко је следећи?