Преглед пумпања – допумпано издање

Изненађујуће ажуран и тачан преглед свих најважнијих дешавања везаних за протесте у Србији, који су почели после пада надстрешнице у Новом Саду, и који трају до данас, може се наћи на Википедији.

Укратко, надстрешница железничке станице у Новом Саду се срушила 01. 11. 2024. године, а ускоро смо сазнали да има 14 жртава страдалих на лицу места. Три особе су тешко повређене а две су касније подлегле повредама тако да је у овом догађају 16 особа изгубило живот. Паду надстрешнице је претходила реконструкција целе зграде која је трајала од 2021. године до средине 2024. године уз подршку великог кинеског пројекта Појас и пут. Реконструисана зграда је чак два пута свечано отварана уз помпезну пропагандну представу која је требало да промовише успешност политичког руководства Републике Србије. И поред тога, прва реакција Председника Вучића на пад надстрешнице била је негирање кривице. Убрзо је постало очигледно да се сви трагови не могу сакрити под тепих, па су најављена хапшења и истрага која би требала да доведе до одговорних за рушење надстрешнице, али већ тада је у званичним изјавама политичара на власти акценат пребациван на наводне покушаје унутрашњих непријатеља Србије да се несрећа страдалих злоупотреби како би се овај повод искористио за рушење власти и заустављање развоја земље.

Протести су почели још у новембру 2024. године. Након дугог низа случајева о којима се годинама уназад писало у Србији, за које су сумњичени политичари блиски власти и њихови сарадници или рођаци, и за које нико никада није одговарао, пад настрешнице је широко препознат као злочин који не сме проћи некажњено.

Први протести су били изразито мирни, али су убрзо међу протестантима почели да делују и убачени провокатори који су покушавали да подстакну насиље. Они су били лако препознатљиви по упадљиво униформним обележјима и нису успели да привуку масу и наведу је на озбиљније инциденте. Политичари власти су са друге стране подгревали нетрпељивост и подстицали мржњу према људима који излазе да протестују. Студенти и професори ФДУ су 22. 11. 2024. године брутално нападнути на улици током мирног протеста испред свог факултета. Овај догађај је био први преломни тренутак који је одредио даљи ток догађаја.

У заштиту својих колега са Факултета драмских уметности први су стали студенти са свих осталих универзитета. Од тада су протести интензивирани и почели су да се шире по целој Србији. Како су протести постајали масовнији, репресија је такође појачана. У већем броју инцидената грађани блиски владајућој странци СНС залетали су се својим колима у масу покушавајући да спрече протесте, да застраше и растерају окупљене побуњене грађане. Забележено је и више физичких напада на протестанте. Насупрот њиховим очекивањима, сваким новим инцидентом протести су добијали већу подршку.

Студенти су од почетка представљали најбоље организовану групацију ових протеста. У великој мери су убрзо добили подршку својих професора и осталих научних радника, како на самим универзитетима, тако и у осталим научним институтима. Снажну подршку дали су им и просветни радници, запослени у ИТ сектору, радници у здравственом сектору, пољопривредници, таксисти и многи други. Покрет је добио широки антикорупциони карактер.

Отпор протестима је јачао сразмерно снази и домету самих протеста али без оне спонтане манифестације енергије и спремности на личну жртву која је сво време присутна на протестима. Власт је истовремено оптуживала протестанте и за покушај обојене револуције управљане из неких западних центара моћи, али такође и за сарадњу са проруским групама чије им присуство на протестима смета још више него повремено присуство проевропских симбола. Притисак власти се наставља даљом мобилизацијом присталица и формирањем парамилитарних формација „лојалиста“ који су окупљени да штите председника. Центар окупљања лојалиста је постао Пионирски парк лоциран између резиденције Председника Републике Србије и зграде Скупштине. На овом широком простору трајно су лоцирани логори са шаторима кроз које пролазе бројни функционери СНС заједно са особама криминалног миљеа.

Студентима је помоћ стигла од стране неформалних организација као што су чланови бајкерских удружења али и од припадника неких удружења ратних ветерана. Њихова улога на протестима је била да се поставе око протестаната и да праве баријеру спречавајући контакте са насилним присталицама власти.

До сада невиђена енергија и креативност коју су показали изнад свега студенти, унела је нови полет у народ широм Србије што је постало очигледно у бројним пешачким и бициклистичким турама којима су студенти ширили истину о својим захтевима и по селима у којима опозицији наклоњенијим медијима није дозвољено да делују. Неке од ових акција су стигле и до Стразбура и до Брисела.

У намери да сакрију пукотине у структури власти, политичари окупљени око Вучића усмерили су напоре на даље јачање репресије против појединаца најизложенијих притисцима. Први на удару је био Ректор Универзитета у Београду, али нису поштеђени ни декани појединих факултета. Професорима факултета су смањене плате на потпуно незаконит и неодржив начин, супротан свим декларацијама намера да се развој Србије заснива на науци и иновацијама. У складу са својом правом природом, Вучић демонстрира да њему и његовој клици није потребан нико. Спреман је да замени и народ ако не буде по његовој вољи. Побуне у школама су утишане укидањем плата свима који су користили право на обуставу рада и сменама директора. У свим сменама руководиоца у школама и другим институцијама све до нове Владе, једини критеријум је био безусловна послушност тако да су на најодговорније функције доведени људи који не само да нису компетентни за њихово обављање, него су до те мере компромитовани да их у било којој нормалној земљи нико не би ни разматрао као кандидате.

После великог Видовданског сабора 28.06. 2025. године, студенти су позвали грађане на изражавање грађанске непослушности до испуњења постављених захтева. Блокаде саобраћајница су покренуте у великом броју градова. На ове оправдане изразе незадовољства власт је одговорила искључиво пјачаним степеном насиља и писањем пријава. Било је случајева бруталног пребијања грађана који не пружају никакав отпор. Хапшења и привођења су постала свакодневна и масовна.

Срећом, народ је показао много већу солидарност него што је било могуће очекивати у недостатку правих истраживања и уједињене опозиције. Пркос је у Србији моћнији од медијске машинерије, чак и када је она у рукама највештијих манипулатора који су доведени да саветују Вучића. Отпор аутократији мења форму а носиоци борбе све више су грађани из више различитих организационих структура. Веома су популарни Зборови грађана који су од студената први преузели штафету. Друге формације грађана које су настале углавном на Универзитетима али и у другим грађанским удружењима, па и у синдикатима, формирају нови широки Друштвени фронт, као облик организовања са циљем даљег притиска на систем да испуни студентске захтеве.

Србија се умирити не може!