Дуго топло лето

Рекло би се да се нешто велико спрема Србији ових дана. Хладни пљускови су угасили дивљу ватрену стихију која је харала не само југом земље него и другим, врућинама спарушеним крајевима наше домовине. Природа нас је још једном подсетила да воде немамо довољно. Имамо је премало да би је продавали странцима који би радо да је стрпају у пластику са неком брендираном етикетом и отпреме за промет у неком богатијем делу света.

Пожари су у свом врхунцу стигли и до села Кремна, чувеног по Креманском пророчанству, и то баш до засеока у коме су живели пророци Митар и Милош Тарабић. Тако Креманце (за које сам се судбински везао брачним заветом) ни ова пошаст није мимоишла. Дуготрајна суша је већ уништила велики део летине. Срећом, глином богата земља ове висоравни прилично је отпорна на сушу, тако да неће баш све пропасти. Преживеће Креманци. Баш као што су преживели и зулуме бугарске војске током Дригог светског рата. Као што су остале приче о њиховим шанчевима, памтиће се и приче о несрећи овог доба.

Међу оним причама које ће остати упамћене биће и приче о студентима и средњошколцима овог села који су заједно са својим вршњацима из других села покренули Србију, а своје баке и деке натерали да преиспитају своју оданост свакој власти. Вероватно су се многи од тих стараца нашли у чуду када је Ужице усред велике побуне поново постало центар отпора диктатури.

Није се дало наслутити да се у Ужицу толико закувало. Није било знакова упозорења. Било је протеста као и у другим градовима Србије, али су људи били склонији да гледају своја посла. Летњи послови су се захуктали и нису давали прилику за дизање барикада. А онда, после неколико с лакоћом сломљених блокада у Београду, после гледања суровог батинања и упорног враћања на нове и нове барикаде, Ужице је одлучило да је време дошло. Почело је мирно али одлучно. Кроз Ужице пролази једна од најважнијих магистрала у Србији и грађани су решили да је блокирају. То је био начин да се скрене пажња свима који желе да наставе да живе као да се ништа не дешава. То је постао симбол грађанске непослушности.

На великим симболичним потезима се поверење добија и губи и то је било јасно и господарима наших судбина. Они су решили да Ужичка република не сме да опстане и да мора бити угушена силом. Као да немају појма о каквом се народу ради довели су жандаре из других крајева да туку и хапсе нашу децу. И тукли су, и хапсили су. Ни одговор није изостао. Као цунами, Ужице су већ следећег дана преплавиле гневне комшије из суседних градова у жељи да подрже ужичане и надјачају империју зла. Никаква опрема није била довољна армији жандара када су уједињени грађани Западне Србије сви заједно похрлили и користећи познавање домаћег терена заобишли кордоне, извели на магистралу своју механизацију и онемогућили интервенцију.

Она прва Ужичка република је сломљена, али је иза ње остао мит. И тај мит је и тињао и растао и довео до коначног ослобођења од оних тадашњих окупатора. Може се нешто слично десити и овог пута. На моменте нам се може учинити да је ватра спласнула али довољан је лагани ветрић да јој да нову снагу и пренесе пламен у неко ново место, у неку нову форму побуне, у нову средину. А жаришта су већ ту око нас, на барикадама у Земуну, у пркосу Новог Сада, на Аутокоманди, у Чачку, Новом Пазару. Људи сатима прелазе пешачке прелазе у знак протеста, а прекршајне пријаве које им се пишу чуваће као споменице и показивати их својим унуцима да сведоче о борби за слободу.