Коју игру играш?

У једном од претходних постова написао сам да је теорија игара погоднији приступ за моделирање динамике протеста. Ово није моја научна област али покушао сам да искористим један од облика вештачке интелигенције да бих сазнао шта овим приступом може да се пронађе о могућим везама теорије игара и динамике протеста. Занимљиво је да су већ први одговори изузетно корисни, бар на нивоу оваквог блога. За озбиљније намене, вештачку интелигенцију свакако треба користити веома опрезно и тек кроз итерације питања и одговора доћи до веродостојних информација.

Ево сажетог приказа резултата до којих сам дошао.

Теорија игара третира протест као стратешку интеракцију између више актера — најчешће грађана, државе и понекад трећих страна као што су медији или међународне организације. Свака игра укључује једног или више играча. Играчи могу да примене различите стратегије. Циљ играча је да остваре одређену добит. У моделима протеста играчи могу бити са једне стране држава са својим институцијама, грађани (они који протестују) који могу бити представљени неким формалним организацијама и покретима, или чак и нека трећа лица као што су медији или међународне организације. Грађани могу да бирају између различитих стратегија: протест, бојкот, грађанска непослушност, повлачење. Држава такође има могућност избора стратегије: репресија, уступци, игнорисање, кооптација. За грађане добитак или губитак може узети различите облике: политичке промене, репресија, губитак ресурса. И за државу добитак/губитак може имати различите форме: стабилност, губитак легитимитета, међународни притисак.

Протести се у теорији игара често анализирају као динамичке игре са непотпуним информацијама, где обе стране доносе одлуке у фазама, на основу претходних потеза и очекивања. Грађани обично процењују да ли ће држава попустити или реаговати силом, па одлучују да ли да наставе протест. С друге стране, масовност протеста шаље сигнал о снази и одлучности, што може утицати на стратегију државе. Један од кључних појмова у моделирању динамике протеста коришћењем теорије игара је Нешов еквилибријум: појава да протест достиже тачку у којој ниједна страна више нема подстицај да промени стратегију — држава не попушта, али ни грађани не одустају. Изгледа да смо и ми дошли до те тачке.

Различити обрасци понашања приказани су моделима дизајнираним да опишу типичне ситуације:

• Затвореникова дилема: ако сви грађани протестују, могу добити уступке од државе и тада је добитак равномерно распоређен. Али ако неки грађани остану код куће, а други ризикују, добитак/губитак је неравномерно распоређен. Овакво размишљање објашњава зашто је увек тешко постићи масовну мобилизацију грађана за протесте.
• Игра "кукавице" (chicken game): обе стране иду ка сукобу (нпр. протест против полиције), али она страна која прва попусти губи легитимитет. Овакво понашање често води до спиралне ескалације насиља. Рекло би се да овом облику понашања управо сведочимо у Србији.

·        Игре са поновљеним потезима: у дуготрајним протестима, обе стране уче из претходних рунди и мењају стратегије. Током протеклих осам месеци видели смо различите фазе протеста и различите појавне облике репресије. У овом тренутку протест обележавају дисперговане блокаде и друге форме грађанске непослушности. Одговор државе су масовна хапшења и застрашивање грађана прекомерном употребом силе.

 

У неким иностраним медијима објављена је оцена да се Србија ближи грађанском рату. Постоји реална опасност да су они у праву, али грађански отпор у Србији упорно одбија да усвоји учешће у насилним активностима и поред неподношљивих провокација које долазе од паравојне структуре организиоване под називом лојалисти, и увреда синхронизовано емитованих са свих медија са националном фреквенцијом. Ако има изгледа да до неког облика грађанског рата у Србији дође, то ће морати да буде рат између државе и отпадника из редова Вучићевих присталица. Напросто, сва оружана сила је у њиховим рукама.

Видећемо ускоро колика је виталност и флексибилност грађанског покрета који се бори против репресије. Видећемо и колика је стварна моћ државе, која се крије иза бомбастичних изјава намењених пре свега сопственим присталицама.