Кнежева клетва

Пре неко вече смо испред МУП блокирали Булевар Зорана Ђинђића и захтевали ослобађање младог студента Стефана кога су неидентификована лица отела са улице и одвела у непознатом правцу. Док смо причали о томе како свако од нас може у било ком тренутку да буде ухапшен, комшиница је приметила да смо почели да размишљамо о могућим хапшењима као о изненадном доласку неких гостију у нашу кућу: Како ћу ја сад ако ме ухапсе а ја нисам спремила кућу?

Ухватио сам себе како размишљам на сличан начин пред полазак на Видовдански протест: Морам обавезно да оперем косу за случај да ме тамо ухапсе...

Скуп који су студенти организовали био је величанствен по много чему. Број људи који су се одазвали студентском позиву јесте био огроман али то није најважније у овој причи. На мене је посебно упечатљив утисак био начин на који су се колоне окупљале и усмеравале према Славији из свих праваца у савршеној атмосфери и реду, према унапред договореном распореду и току догађаја. Студенти су савладали технику организовања великих скупова до савршенства.

Говори су били инспиративни а захтеви за ванредним изборима оправдани и беспрекорно образложени. Пред истек рока за испуњавање постављених захтева маса људи је постојано чекала и осећало се да овог пута након завршетка студентског протеста нешто треба да се деси, а то нешто сви су желели да дочекају и виде. Помало смо стрепели од неизвесности али је јако велики број људи одлучно стајао и чекао исход.

Исход није изостао, мада није био у складу са надом већине окупљених грађана. Дошло је до сукоба између агресивнијих група демонстраната и припремљених кордона који су унапред знали да су ту дошли да обаве свој задатак, да разбију демонстранте и омогуће свом вођи да прогласи нову коначну победу. Нити је било неке победе, нити су позиције битно промењене након ових сукоба. Једино је одлучност грађана да се изборе са диктатором порасла на нови, виши ниво, и то је постало очигледно. Полиција је била принуђена да силом и бруталним хапшењима настави политику гажења слободе у Србији. Демонстранти су растерани али нико не сумња да ће се вратити. И биће их још више и биће још одлучнији, а вероватно и боље организовани.

Док сам се враћао на Нови Београд могао сам да приметим тужни одлазак посетиоца Смоки књижевне вечери, коју је режим организовао у исто време у окупираном Пионирском парку. Колико бедно треба живети да бисте себи дозволили да се отимате за смоки на скупу који најсветлије тренутке историје вашег народа обележава некаквом трибином у Ћациленду? Колико стида и страха су морали на себе да прихвате те креатуре које тихо и криомице улазе у за њих припремљене аутобусе, које чувају оклопна возила и жандармерија у пуној опреми, док слободни грађани мирно пролазе поред њих и пиште им? Каква награда може да завреди ту срамоту? Бити на страни корумпиране власти, а против свог народа је паметном човеку већ превише, али ако се то још дешава и на Видовдан, њихова појава у Ћациленду је равна призивању проклетства Лазареве клетве на целокупни пород а не само на себе.

О вредностима које диктатура на одласку гаји много се може закључити и из тога што у њиховим саопштењима или више уопште нема Косова и Метохије или их има све мање. Након што су они издали Косово, и Косово је њима окренуло леђа. Српски народ на Косову је остао препуштен себи и схватио је да га се његова држава одриче као неког баласта који прети да одвуче систем на дно. И овај део нашег народа све јасније види студенте као светло према коме треба кренути, а покрет који се око студената рађа као снагу на коју треба да се ослоне. То се све могло видети и на скупу који је на Видовдан одржан на Газиместану. На скупу много мањем од овог у Београду, као и од оног који је тамо организовао Милошевић у своје време, али можда не мање значајном. Даље можемо само заједно.

Ако ових дана добијете позив на информативни разговор ипак оперите косу пре поласка. Можда се изненадите када вас на излазу дочекају ваши пријатељи и по неки новинар и фотограф. Биће вам драго кад вам на фотографији у новинама фризура буде онако, баш како треба.