Одвојене стварности

Често посећујем сајт Fair Observer и повремено тамо нађем понеки занимљив чланак. Пре само неколико дана наишао сам на текст Bubblelicious који кроз скицу стања свести у Америци данас, говори о суштини теме којој сам ја намеравао да посветим добар део свог блога. Препоручујем вам да прочитате оригинал. Ја преносим своје виђење и пројекције.

 

Из поднаслова се види да текст говори о томе како нас медији доводе до ситуације у којој смо подељени на приближно равноправно расподељене популације које стварност око нас доживљавају дијаметрално супротно. Буквално паралелно живимо у алтернативним стварностима, једни поред других, или још тачније, измешани једни са другима. „Two realities hermetically sealed, running on parallel tracks.“

Аутор оригиналног текста препознаје доминантну улогу интернет медија у односу на традиционалне ТВ станице. На примерима Youtube инфлуенсера са милионским бројевима пратиоца он препознаје да за разлику од традиционалних медија, ови савремени извори информација не размењују информације, него производе засебне наративе. У њиховим прилозима обично нема јасних граница између извештавања и тумачења. Оваква конструкција стварања јавног мњења не оставља могућност за било какав јавни дијалог. Процес води директно у племенске поделе. Или си наш или си њихов. Није тешко препознати да овај процес доминира и у јавном мњењу Србије.

Поделе које настају нису ограничене на политичку сцену. Оне иду до нивоа метафизике. Последице су међутим веома опипљиве. Ако неко још увек гаји илузије о томе да су разлике између сиромашних и богатих тако драстичне само код нас, било би веома корисно да прочита следећи одломак: „У руралној Пенсилванији или Њујорку, економски пад је физички. Затворене продавнице. Прaзне фабрике. Путеви који нису видели нови асфалт од Хладног рата. Амерички сан, истрошен. У међувремену, ... елите (на обалама оба океана) зарађују ..., гутају остриге и спекулишу са ултра-луксузним некретнинама.“

Закључак долази помало изненада и делује безразложно оптимистично: „Свет изгледа као да се затвара. Али смо преживели (и) горе. Глобална пандемија је (била) затворила планету. Ланци снабдевања су пуцали. Економије су се срушиле. Неким чудом, издржали смо.

И ово ћемо превазићи.“

Неким чудом једном смо преживели. Колико чуда можемо да очекујемо у својим животима?

С друге стране, најчешће није ни неопходно молити се да се деси ново чудо. У нашим рукама је много већа моћ него што би се рекло. Цео систем функционише само док ми пристајемо да играмо по правилима која су нам прописана. Поредак се заснива на нашем поверењу у систем.

Најзад, понекад је само неопходно препознати да се ново чудо већ дешава пред нашим очима и да смо и ми део тог чуда. Како другачије видети сцене из Новог Пазара у коме су се муслимани и хришћани молили заједно, или сузе радоснице у очима стараца заборављених од сопствене деце, док су износили оно мало што имају да поделе са студентима ослободиоцима на њиховим шетњама.

Наша окорела срца нису била спремна да препознају или да признају силу већу од рационално прихватљивих објашњења, али дубоко у души сви смо већ тада знали да се дешава нешто веће од нас самих. Зато смо сви плакали.

Неверне Томе имају своју улогу у сваком времену. Као што се Петар три пута одрекао Исуса у страху за свој живот, и професори се први одрекоше студената зарад својих плата и радних места уз неуверљива изврдавања да се заједничка борба наставља другим методама. Говорим ово без осуде. Издаја је део људске природе. На крају, две хиљаде година стара црква се заснива на том истом Петру и његовој каснијој жртви. Уздам се у професоре и научнике који су и моје колеге и који имају шансу да започету борбу доведу до краја.

Чудо коме ми сведочимо не мора бити нешто надприродно. Чудо је у нашим очима и у нашим умовима. Много пута смо прочитали ових месеци да су нам студенти отворили очи. Баш као дечак у оној причи о царевом новом оделу. Одједном је тако очигледно да је цар го. Чудо је да ми то сада видимо. Чудимо се да то нисмо видели раније. А нисмо, јер смо живели у једној од одвојених стварности.