Сталне промене

Савремене физичке теорије препознају неколико десетина елементарних честица. Сви облици материје који су присутни на нашој планети сачињени су од тих елементарних честица. Та тврдња се односи и на материју која постоји у природи независно од човека као и на материју створену у физичким експериментима, радиоактивним распадима, у нуклеарним реакторима и акцелераторима - уређајима који производе сударе честица док се крећу једне другима у сусрет брзинама блиским брзини светлости. Међутим, сви облици материје са којима се свакодневно срећемо и који имају утицаја на наш живот, сачињени су углавном од само три врсте честица: протона, неутрона и електрона. Поред њих не треба заборавити ни фотоне као честичну појаву светлости. То би углавном било све што нам треба да би описали нашу свакодневицу.

Занимљиво је да су и без софистициране опреме до сличних закључака дошли и антички грчки мислиоци који су све облике материје покушавали да опишу помоћу четири основна елемента: земља, вода, ваздух и ватра. Иако њихов начин размишљања у овој области може данас деловати наивно, и данас се сви појавни облици материје обично сврставају у четири агрегатна стања: чврсто, течно, гасовито а као четврто стање се наводи плазма – високо енергетска форма материје која се састоји од јонизованих, односно наелектрисаних честица а присутна је у пламену ватре и у електричном луку, варници и муњи.

Сва агрегатна стања материје сачињена су од атома у чији састав улазе управо поменуте три елементарне честице: неутрони, протони и електрони. Најважнија особина свих атома је управо тенденција да се међусобно удружују током непрекидног кретања и међусобног хаотичног сударања. У најједноставнијем случају, уколико се ппојединачни атоми сударе при повољној брзини и под повољним углом они понекад стварају сложеније организационе структуре које зовемо молекули. Притом, атомска језгра настављају да живе своје независне животе и задржавају идентитет, али електронски омотачи интерагују и формирају се нове електронске орбитале које повезују атомска језгра. Орбитале можемо замислити као некакве тродимензионалне стазе по којима се електрони редовно крећу. Атоми и молекули се могу кретати независно једни од других, али њиховим даљим удруживањем настају сложеније форме материје које ми препознајемо као агрегатна стања.

Молекули воде чине највећи део наших тела што воду чини најважнијом формом материје у нашим животима. Вода је у природи око нас присутна у три агрегатна стања. Огромне ледене површине покривају северни и јужни пол и сачињени су од молекула воде у чврстом агрегатном стању. Још већи океани испуњени су водом у течном агрегатном стању. Вода у гасовитом агрегатном стању је такође увек присутна у атмосфери. Понекад је директно осећамо у спарним и топлим летњим данима и ноћима, али је њено присуство очигледније када се из гасног стања преведе у течно и чврсто што доводи до атмосферских падавина.

Извор

Трансформације попут ове кроз коју пролази вода приликом преласка из гасног у течно агрегатно стање називамо фазни прелази. Наиме, различита агрегатна стања материје су по правилу присутна истовремено што значи да су молекули и атоми неке материје присутни у раздвојеним телима која су у директном контакту а налазе се у различитим агрегатним стањима. Тада говоримо о различитим фазама. Приликом фазног прелаза као што је топљење леда на површини океана, молекули прелазе из једне фазе у другу – у наведеном примеру из чврсте у течну.

Овај процес прелаза молекула из једне у другу фазу, односно из једног у друго агрегатно стање, одвија се у оба смера. Лед може плутати по површини воде годинама ако се ова два процеса дешавају макар приближно једнаким брзинама. Тада говоримо да постоји равнотежа фаза. Ова особина материје је универзална до невероватних размера које превазилазе и димензије самих атома и молекула. Слични облици равнотеже међусобно супротстављених процеса присутни су подједнако и на космичкој скали где их срећемо нпр. у концепту испаравања црних рупа. Појам равнотеже међусобно усмерених процеса превазилази и нивое сложености агрегатних стања материје и среће се подједнако у екологији, као и у социологији. Ако желимо да схватимо шта се дешава у било ком тренутку и у било којој сфери наших живота, не смемо сметнути са ума да су свуда око нас равнотеже међусобно супротстављених сила. До промена долази када равнотежа буде нарушена и промене су тада неизбежне.

Идеја о борби супротности свакако није нова. Још су заратустријанци говорили о борби добра и зла која се свуда око нас одвија. Са далеког истока нам долази још старији концепт јина и јанга. Ови концепти садрже спознају о константној присутности међусобно супротстављених процеса који одржавају равнотежу од које зависи опстанак света.

Извор

Можемо се за тренутак вратити на пример свеприсутне воде од које зависи постојање живота на нашој планети. Ретко када смо свесни да вода у течном стању постоји само захваљујући атмосфери која је окружује, а које не би било да на њу не делује сила гравитације. Молекули воде у атмосфери су у сталној равнотежи са молекулима воде у океанима. Када би чашу воде изнели из атмосфере у вакум безваздушног простора она се не би само скупила у велику сферну капљицу као што смо имали прилику да гледамо на популарним клиповима снимљеним у безбедном окружењу свемирских летелица. Без атмосфере која врши притисак на површину воде она би практично тренутно испарила и молекули воде би се расули по космосу. Океани постоје захваљујући равнотежи међу фазама. Живот на земљи постоји захваљујући небројеним сличним равнотежним процесима који условљавају постојаност услова неопходних за живот.

Један од најважнијих облика интеракције људске врсте са окружењем, јесте размена енергије. Чак и у стању мировања човеку је неопходна одређена енергија да би одржао ниво метаболизма неопходан за преживљавање. За обављање додатних активности човек троши и додатну енергију коју углавном добија у облику хране. Развој цивилизације водио је људску врсту кроз ланац промена у којима је вртоглаво расла ефикасност производње хране, али нажалост и ефикасност у нарушавању разноликих и понекад недовољно видљивих облика равнотеже од којих зависи наш опстанак. Могуће је да смо данас на ивици опстанка управо зато што смо били превише ефикасни, односно превише халапљиви и незасити. Екосистем на земљи пролази кроз ново масовно изумирање врста углавном захваљујући човеку. Такво деловање је изгледа довело и до промена климе које прете да неповратно униште и наша станишта.

Други облици борбе супротности који одређују историјске токове понекад су мање очигледни. Сведоци смо огромних раслојавања у друштву у коме неколицина најбогатијих поседује имовину која се може мерити са имовином мањих држава. Притом је број људи који пате од неухрањености и сиромаштва огроман. Климатске промене само додатно погоршавају овај проблем. Правци токова новца се могу пратити. Очигледна је тенденција да богати слојеви друштва постају још богатији а сиромашни постају још сиромашнији. Овај процес је евидентан на светској скали, веома изражен у Америци, али је очигледан и код нас.

На крају не треба занемарити оно што су још Римљани приметили, а то је да народу треба само хлеба и игара. Грађани Рима су лако прихватали то што су им власти давале бесплатну храну и разоноду у виду гладијаторских борби. Поред тога, није им било до бављења политиком. Разонода је у овом случају имала функцију да скрене пажњу са реалних проблема о којима је требало размишљати и утицати на њихово решавање. И ето нам данас модерних циркуса у свакој кући. Задруге и елите ефикасно држе пажњу незаинтересованих, равнодушних и малодушних. Образовни систем се разграђује јер властима није неопходан народ који уме да мисли својом главом. Кад би гледали својим очима уместо кроз канале телевизија са националном фреквенцијом, грађани би можда видели колико се тога ради на погрешан начин, и куда нас све заједно то води. И то је можда најновија борба супротности која у времену информационе револуције може довести до квантног скока на нови ниво уређености друштва. Годинама смо бомбардовани информацијама које имају улогу пропаганде једног политичког естаблишмента. Насупрот овом току, универзитети и установе чија је улога да чувају културу борили су се да очувају универзалне принципе истине и правде. Било је неизбежно да ове две структуре дођу у сукоб.

Данашњи сукоб може бити одлучујући и преломни али суноврат је за пропагандну машинерију почео одавно. Можда још са протеривањем лажних пророка са свих важнијих канала комуникације. Можда још са оним чувеним помрачењем сунца за које су нам сервирали да је планирано као оружје усмерено против омладине баш у Србији, иако су га посматрали широм света. Врхунац отпора пропагандне силе је вероватно достигнут још током пандемије корона вируса, када је свака идеја о објективности истине била замагљена. И данас наравно има оних који су спремни да верују Вучићу да је за пад надстрешнице крив терористички напад. Међутим, ствари се мењају брзином коју нико није могао да очекује. Доступност информација више није ограничена ТВ каналима са националном фреквенцијом. Информације су доступне свима који су спремни да их потраже. Питање је само колико је међу нама оних којима је до истине стало, а колико оних који би радије да се љуљкају на бајкама о величини успеха националног вође и војводе, и његовог економског тигра од папира. Судећи према сузама које лијемо при сусретима са својим ослободиоцима, студентима блокадерима, рекло би се да нам је истина потребна много више од разоноде.